Завера против Србије у Сарајеву и Загребу

OСМИ је мај, пре четрдесет и пет година, далеке 1971. Осам сати изјутра. Испред Цркве Светог Марка у Београду стотинак студената Београдског универзитета смешта се у два аутобуса. Крећу за Загреб, у традиционалну посету колегама из главног града Хрватске. Тог дана њихов град слави годишњицу ослобођења. Вођа овог и званично названог “Каравана пријатељства” јесте Миодраг Миле Перишић, студент Филозофског факултета и већ афирмисан песник. Много година доцније један од важнијих функционера Демократске странке и дипломата.

Колоне се крећу ка некадашњем Тргу републике, данашњем Тргу краља Томислава, на велики народни митинг, на коме говоре председница ЦК СК Хрватске Савка Дабчевић Кучар и први човек Загреба Перо Пиркер…

СВИ југословенски дневни листови сутрадан ће известити да је на митингу било више од 150.000 људи, да је Савка критиковала хрватске сепаратисте и њихове намере да разбију Југославију “каква нам је у интересу и какву желимо”, а великосрпске шовинисте је осудила што “нуде Југославију какву не желимо и нећемо”. Говорила је о доприносу Загреба и Хрватске победи над фашизмом, помињала хрватску државност и сувереност, ковала у звезде политику ЦК СК Хрватске о радикалној децентрализацији и демонтирању савезних југословенских институција, коју су она и њени сарадници промовисали годину дана раније.

Пароле, виђене на том скупу, и њен говор наговестиће да је отварен процес претварања југословенске федерације у конфедерацију.

У новинама се тог дана још могло прочитати да се навршило пет месеци како југословенске републике не успевају да се договоре око ванбуџетског биланса федерације.

Окружни суд у Београду забранио је први број београдског листа “Флеш” због објављивања фото-репортаже о филму Душана Макавејева “W. R. или мистерије оргазма”. Тврде да фотографије, исто као и филм, “дубоко вређају осећања поштовања” према Стаљиновом претходнику, икони руских бољшевика, “другу Владимиру Иљичу Лењину”.

Из Бона је стигла вест да је амерички долар у Западној Немачкој “тада, за викенд пао за десет одсто у односу на немачку марку”.

Тито, Кардељ, Влаховић и Бакарић

– ИРОНИЈОМ случаја Американци су тог дана 1945. славили победу над немачким Вермахтом, а 26 година касније су на тај исти дан изгубили битку с немачком марком.

И још: београдска “Политика” пише да из године у годину опада број југословенских породица које годишњи одмор проводе ван места становања. Кажу да је 1966. на летовање ишло 66 одсто југословенских породица, а четири године касније само око 50 одсто. Ове, 1971. биће их, кажу, још мање, јер ће боравак на Јадрану бити за 20 одсто скупљи него прошле године.

Тог дана новинари из Загреба јављају да се “бојазан да Загрепчани неће успети достојно да угосте “Караван пријатељства” из Београда показала неоправданом”.

Студенти из Београда, и после веселе вечерње седељке са загребачким колегама, на којој је главни домаћин био Иван Звонимир Чичак, студент-проректор, одлазе на коначиште у Пионирски град у Максимиру, са неком врстом зебње. Нешто после поноћи један од домаћина каже:

– Колеге, имам тужну вест. Преминуо је друг Милентије Поповић!

Паралелно са загребачком причом, у Сарајеву се дешава други део очигледно истог сценарија. Тог истог дана, 8. маја пред вече, у Београд се из Сарајева, са Другог конгреса самоуправљача Југославије, вратио се председник југословенске Скупштине Милентије Поповић, који je у политичкој хијерархији Југославије заузимао друго место, одмах иза Јосипа Броза. Чим је стигао, позвао је Мијалка Тодоровића,члана Извршног бироа Председништва СК Југославије. Из Сарајева је носио лоше вести. Нашли су се у Клубу савезних посланика на Дедињу, успео је да саговорнику исприча шта се све десило на конгресу самоуправљача и нагло му је позлило.

Титовом званичном заменику није помогао ни најпознатији југословенски кардиохирург, начелник Војномедицинске академије у Београду, др Исидор Папо. Живот је окончао око 22.30.

ПРИЧА Милентија Поповића, коју је рекао Тодоровићу, започела је два дана раније, када је Тито у Сарајеву, изненада, заказао састанак Извршног бироа Председништва СКЈ. Позвао је све чланове осим представника Србије. Ту су се нашли Словенaц Едвард Кардељ, Хрват Владимир Бакарић, Македонaц Крстe Црвенковски, Црногорaц Вељкo Влаховић и босански Србин Цвијетин Мијатовић.

Кад су стигли, Тито им се нервозним гласом пожалио на нелојалност водећих људи Србије и на отпоре који стижу из Београда према његовој и Кардељевој иницијативи за даље уставно демонтирање југословенске федерације и за преношење највећег броја овлашћења савезних институција на републичке центре моћи. Тај процес је био започет крајем 1968, када су покрајине Војводина и Косово и Метохија добиле статус конститутивних елемената југословенске федерације, а националне мањине постале народности.

ВЕЋИНА је била зачуђена оним што је чула, а Влаховић је поставио питање може ли се о овоме разговарати без представника Србије.

Тито је на то рекао:

– Ваљда ја као председник СКЈ имам право да позивам кога хоћу!

Влаховић је наставио да га убеђује и Тито је невољно попустио, па се ускоро појавио Милентије Поповић, који је иначе тих дана говорио како се Тито не понаша према њему као према заменику, већ као према шефу протокола.

Када се Поповић појавио, Броз је био још оштрији:

– У Београду је центар контрареволуције!

Помињао је “контрареволуционарне снаге” на Београдском универзитету, текстове у “Студенту” и “Јежу”. Отворено је рекао да пензионисани генерали Раде Хамовић и Милоје Милојевић припремају заверу против њега.

Истог дана Тито се срео и са функционерима БиХ, којима је изјавио да је “издао налог за хапшење не само Хамовића и Милојевића, већ и бившег потпредседника Југославије Александра Ранковића”. Рекао је да је одлуку донео после извештаја Контраобавештајне службе ЈНА да су се Ранковић, Хамовић и Милојевић пре неколико дана срели у Београду на једном завереничком састанку.

Већ неколико часова касније испоставило се да је извештај Контраобавештајне службе ЈНА о одржавању овог уротничког скупа био нетачан. Демантовала га је Служба државне безбедности Југославије.

По завршетку конгреса у Сарајеву, Тито је остао у Сарајеву, а чим је чуо за смрт Милентија Поповића, прекинуо је посету БиХ, дошао у Београд и посмртно одликовао Милентија Поповића Орденом јунака социјалистичког рада.

На савезној комеморацији прогласио га је “бесмртним револуционаром”, који је “пао смрћу хероја социјалистичког рада”.

Истог дана Марко Никезић је на централној републичкој комеморацији рекао да је “било неизбежно да Милентије Поповић упозна и горчину неправде” и да је “поднесе без протеста”.

На сахрани Милентија Поповића, на Новом гробљу у Београду, у последњи час је стигао Мико Трипало, пришао Савки Дабчевић Кучар и узбуђено рекао:

– Успео је пред смрт све да исприча шта се десило у Сарајеву!

ЛАЖНИ ИЗВЕШТАЈ ВОЈНОГ АТЕШЕА

У САРАЈЕВУ Тито је осумњичио вођство Србије да је преко члана Извршног бироа Председништва СКЈ Мијалка Тодоровића Плавог повезано са Русима. Љутито је рекао да је добио строго поверљиву информацију о томе да је Тодоровић за време недавног боравка у Москви “свашта говорио” високим совјетским званичницима.

– Ви знате да Руси највише нападају Плавог – додао је Милентије Поповић, мислећи на то да Совјети Тодоровићу никако не могу да опросте оштру осуду њихове интервенције на Чехословачку, 1968, изговорену на великом митингу одржаном на Тргу Маркса и Енгелса у центру Београда.

Тито је игнорисао Поповићеву упадицу:

– Плави је рекао да смо ја и Кардељ у свађи, да је земља у расулу и да је могућ војни удар.

– Чија је то информација? – питао је Поповић.

– Нашег војног аташеа у Москви – одговорио је Тито.

Врло брзо ће се устанивити и да је тај извештај исфабрикован.

И. Миладиновић, Новости