ГОЛИМ оком се може видети заокрет државе у рату против корупције, у протеклих шест месеци, откада се променила власт у Србији. Полемика настаје пред питањем – у којој мери је државни врх успео да спреми нове одговоре на крупне националне изазове који нас чекају у 2013. Години.
Као на дну левка, у наредним месецима, поново ће све да се “згусне”: нови и још тежи кругови преговора са Приштином, често непредвидиви притисци са Запада, јавни и прикривени услови за добијање датума за почетак преговора са Европском унијом… Много дилема, непознаница и тешко решивих једначина стало је пред политичку елиту која све чешће и гласније уводи у игру и могућност нових избора и још једно дељење политичких карата.
Доктор социологије и политички аналитичар Слободан Антонић процењује у разговору за “Новости” да се Србија не креће правим путем и да се често понашамо као “зависник” који чека нечију милостињу и све продаје из куће како би добио “дозу” да преживи.
* Видите ли ипак разлике у политици нове владе према најважнијим националним питањима у односу на прошлу власт?
– Најважније национално питање свакако је Косово, а ту су, изгледа ми, обе власти радиле наопако. Тадић је направио историјску грешку што је, 9. Септембра 2010, заменио Јеремићеву резолуцију у УН својом. Јер, његова резолуција позива да нам у преговорима са Приштином арбитар буде не УН, већ ЕУ. Међутим, бриселска бирократија није ништа друго до други глобални “косоварски” лоби. Први је, наравно, Вашингтон. Тако нас је Тадић довео у положај да нам Брисел кроји косовско решење. А њихово решење је одавно знано: Србија треба што пре да призна сецесију.
* Сложићете се да је нова власт наследила прилично замршен косовски чвор и незавидну позицију Србије у њему? Какав је заокрет могао уопште да се очекује?
– Ситуација са “Борковим преговорима” није била сасвим непоправљива, јер ништа није било званично потписано. Нове власти су могле то да доведу у питање. Међутим, ови нови не само да су наставили где су тадићевци стали, већ су отишли и три корака даље. Прво су учинили да Влада и Скупштина легализују “Боркове парафе”, па се сада прави граница тамо где никада није била. Онда се премијер Дачић почео званично састајати са “премијером” Тачијем, као раван с равним. И треће, Дачић је лансирао причу о томе да Србија, под неким условима, може да допусти Косову да има столицу у УН. Чак је и то било мало, него су најављена још два нова корака: да се размонтирају последње установе државе Србије на северу Косова и да се Николић састане са Јахјагом. Бојим се да све брже идемо путем који нас води у још један национални пораз.
ВЛАДА ЛОГИКА ПРОСТИТУТКЕ
* ЗАШТО се ниво медијске културе у Србији срозао на ниво да лажна водитељка у лажном интервјуу скида гаће пред председником Владе Србије?
– Зато што су неки наши медији прихватили логику проституке: све је дозвољено ако доноси новац. А и неки наши политичари, такође се држе логике: све је дозвољено, само ако диже популарност. Па кад данас узмете микрофон и запевате “Миљацку”, као да сте на Ибарској магистрали, наравно да ће вам се сутра накачити “шаљивџија” који ће пожелети да вас услика са неком раскалашном девојчуром и то прогласи “великом забавом”.
* Хоће ли српски политички врх успети да помири два, често супростављена, али прокламована државна циља – да Србија добије датум за почетак преговора са ЕУ и да одбрани државну целовитост и територијални интегритет на Косову?
– То је очигледно немогуће. Немачки амбасадор нам је јасно поручио да за добијање датума још не морамо да признамо Косово, али да ћемо то свакако у једном тренутку морати да учинимо, ако мислимо у ЕУ. Чак ни власт више не помиње флоскулу “и Косово, и ЕУ”. Само гледају некако да спасу образ и да одрицање од Косова зарад “останка на европском путу” не буде сувише очигледно. Само, проблем је у томе што се ни наша јавност, како видим, баш превише не буни због тога. Једни што не схватају шта се дешава, а други што им је свеједно.
* Има ли Србија уопште унутрашњих капацитета да се ишчупа из матрице непрекидног испуњавања бриселских услова како бисмо постали чланица ЕУ?
– Ми смо као наркоман кога је дилер навукао на дрогу, па сад има проблем како да се скине. Бриселски и вашингтонски естаблишмент нас је навикао на позајмице којима одржавамо ово мало стандарда што га имамо, док нам се привреда распада. Наравно да би било болно да морамо да се у једном тренутку спустимо на још ниже плате и пензије. Али хоћемо ли тако да наставимо док не дотакнемо дно? Ми све распродајемо што имамо, ево, већ се прича и о продаји ЕПС – а. Баш као прави наркоман, који продаје све што му се затекло по кући. Али кад све будемо распродали, и толико се задужили да нам више нико ништа неће да позајми, следи банкрот и дужничко ропство. Па ћемо онда да се лупамо у главу како смо могли бити тако лакомислени.
* Којим другим путем Србија може да крене да би то спречила?
– Потребан је преокрет ка реалној економији и реалном буџету. Али власт се с правом боји да ће изгубити популарност ако пензије и плате у јавном сектору почну да касне, или се чак стане с исплатама. Потребна је храборст и мудрост да се направи заокрет, а да последице буду што мање болне. Да се послужим оном метафором са наркоманом, треба наћи неког ко ће нам дати “метадон”, бар док не савладамо кризу одвикавања. Али ни тада то не може бити безболно. Само те храборсти и мудрости нема ни код наше елите, а ни код једног дела народа. Зато смо и даље на овој низбрдици.
* Колики је заиста утицај моћних светских држава на националну политику Србије? Да ли је земља и данас пред лажним дилемама – Запад или Исток, Америка или Русија, ЕУ или евроазија…?
– Какве лажне дилеме? Па свака држава, поготово кад западне у шкрипац, разматра све опције како да се извуче. Ми смо дозволили да нам амбасаде Брисела и Вашингтона буду четврта грана власти. Не треба сад то да постану ни амбасаде Москве, или Пекинга. Него амбасадори треба да престану да играју улогу српског монарха који нам кроји владу, или спољну политику. Али ми смо им то дозволили, тачније, наша политичка елита. Последњи наш политичар који се томе јавно супротставио био је Зоран Ђинђић. После њега се више нико из српске власти није усудио да се пожали на насртљиве амбасадоре. Такво понашање се данас у Београду сматра природним.
* Јесу ли, по вашем мишљењу, извесни избори у 2013. Години, о којима се све више и гласније спекулише?
– То питање ми, ових дана, често постављају. На њега обично одговарам тако што кажем да избори зависе од добијања датума и хапшења неког новог “капиталца”. Популарност Вучића и СНС би у том тренутку достигла врхунац, па би Вучић тада вероватно ишао на изборе. Али дозволите да се сад ја запитам – а шта би то избори променили? Једна странка би имала више власти, друга мање. Али да ли бисмо добили нову политику? Да ли бисмо направили неки стратешки заокрет, и покушали да се спасемо од нових пораза и понижења? Ја мислим да не. Добили бисмо само ново маркетиншко паковање старих популистичких фраза о томе како ћемо сјајно да живимо кад једног дана уђемо у ЕУ, или бар кад почнемо да користимо чувене “претприступне фондове”. Приче за малу децу…
* Сматрате ли да је могуће да се СНС, после евентуалних избора, окрене сарадњи са ДС или ДСС у случају заокрета у спољној политици?
– Не верујем да до тог заокрета у спољној политици може да дође. Сувише је наша политичка елита срасла са бриселским и вашингтонским естаблишментом. Они се не усуђују у својој глави ни да замисле неку алтернативу овоме што сада раде. Свака озбиљна држава има план Б, поготово када су важне ствари у питању. А ови наши имају само један план – Брисел или смрт. Ми имамо неозбиљну елиту, па ни као држава не можемо бити озбиљни.
СТРАНЦИ КРЕИРАЈУ ЈАВНОСТ
* ЗБОГ чега се у Србији гласно критикује државу када уклања споменик терористима у Прешеву, а Вук Јеремић се напада због “Марша на Дрину” на Ист Риверу?
– Зато што тај део елите доминира у медијима и у НВО интелигенцији. Кад имате стране власнике главних српских медија, и доминанте НВО који се финансирају из страних фондација, шта друго да очекујете? То не значи да страни новац није овде добродошао. Али је жалосно што нам тај новац креира јавно мнење. И што смо сви толико корумпирани да то ни не примећујемо. Па и даље купујемо такве новине, или аплаудирамао аутошовинистичким позоришним представама.
Новости
