За скривеним благом трагали су властодршци, кријумчари и сиротиња. Трагачи верују да постоје места која чувају свакојако благо, од ћупова са златом до златних кочија.
Грозница потраге за закопаним благом је, могло би се рећи, хронична болест у Србији. Узрок су безбројни ратови и сеобе, од преисторије до данас. Становници ових простора су много пута морали да спасавају главу носећи најосновније ствари, а велике и мале ризнице скривали су на тешко доступним местима у нади да ће се једног дана вратити. Та очекивања су често остајала пусте жеље, па су широм Србије остале безбројне скривнице које чувају свакојако благо, од ћупова с дукатима до златних кочија. Бар тако говоре „златари“, како се у народу називају трагачи за благом.
– Без икакве опреме и планинарског знања, истражили су све неприступачне литице, пролазили кроз подземне сифоне испуњене водом с батеријом и одећом у најлонској кеси и ножем у зубима, остајали ван куће по више недеља, па и месеци, а да породице нису знале за њих. Такво понашање је последица перманентне златне грознице, неугаслог веровања да је у пећинама скривено силно благо: хајдучко, турско… Због тога, ово сазнање је тајна која се преноси с колена на колено – забележио је проф др Раденко Лазаревић, велики српски спелеолог, који је први истражио Рајкову пећину.
Златне кочије и благо Трећег рајха
Од Сврљишких планина до Хомоља „златари“ траже скривнице Келта који су „гарантовано“ баш овде закопали драгоцености опљачкане у пророчишту у Делфима. Од Прахова до Костолца трагачи сањају о ризницама Римљана који су овде имали велике градове и руднике. Они маштају о кочијама од злата које вуку златни овнови, а приче о њима репортери „Новости“ слушали су од врлети Рудне главе до посавског Дебрца, где се траже и златарске радионице двора краља Драгутина. Према „гарантовано сигурним“ локалним предањима, тражи се „благо Трећег рајха“. Ипак „златари“ не могу да се сагласе да ли су Немци, бежећи 1944. од Црвене армије, златне полуге из Бора закопали код Жагубице, Сврљига, Зајечара или у Горњачкој клисури.
Међутим, не сања само сиротиња о тајним ризницама. Да ни крунисане главе нису имуне на приче о закопаном благу, показују сведочанства из августа 1915, када је регент Александар тајно отишао у манастир Бањску, задужбину краља Милутина. Начелник Звечанског округа Ђока Матић и Милутин Поповић, шеф месне контроле у Скопљу, били су надзорници ископавања у манастирској Цркви Светог Стефана, где су „очекивали многе драгоцености“. После неколико дана у поду храма откривен је гроб са скелетом на коме је светлуцао прстен.
– Масиван прстен од злата беше сав гравиран, са златном круном. Озго беше изрезан двоглави бели орао – оставио је сведочанство Поповић.
Он је предао прстен извесном Церовићу, а овај регенту Александру. Касније је утврђено да је скелет припадао краљици Теодори, мајци цара Душана. Изгледа да се и у овом случају показало исправним веровање правих трагача за благом да се у светиње не дира, јер то доноси несрећу. Југословенски краљ је 1926. дао малерозни прстен адвокату Благоју Барловцу да га у тајности поклони Народном музеју.
После Другог светског рата музеји су откупљивали предмете које су ратари проналазили случајно на својим њивама. У књигама музеја често се понављају иста имена „поштених налазача“, што указује на професионалне препродавце антиквитета.
Седамдесетих година рођена је права археолошка мафија. Одабрани препродавци антиквитета повезани с тадашњим полицијским структурама добили су детекторе које су поделили мештанима села на простору великих античких налазишта: Сирмијума, Виминацијума, Јустинијане Приме, Феликс Ромулијане и других. То је била табу тема све док није избило неколико међународних афера.
Причом о колекцији Севсо, византијског сребра милионске вредности, и спречавањем кријумчарења аварског златног појаса тешког 1,2 кг, откривен је кријумчарски канал ка Бечу. Према сведочењу колекционара, то је била главна рута кријумчарења антиквитета, а њена сива еминенција и власник једне од највећих европских нумизматичких колекција био је свемоћни шеф југословенске тајне полиције Стане Доланц.
Деведесте године су донеле нови вид лова на благо: пљачку музејских депоа, огромних размера. Зачудо, музеји у које су стизали предмети с великих налазишта нису имали ни аларме, ни ноћно обезбеђење, због чега су били лак залогај за лопове који су се у њих враћали и по неколико пута.
Роба је ишла истим каналом ка Бечу, као и у СФРЈ, па се претпоставља да је братство и јединство очувано бар у криминалном свету. У кријумчарење су се, према сведочанствима дивљих копача, укључиле и неке амбасаде које су драгоцене налазе транспортовале дипломатском поштом. После уласка НАТО на Космет, хеликоптери Кфора су слетали на остатке Јустинијане Приме код Лебана, а војници с детекторима виђени су како истражују град-задужбину византијског цара.
У потрагу за благом отворено је ушла и Војска Југославије када су њени инжињерци од јула до октобра 2000. минирањем и тешком механизацијом уништили локалитет Шупљи камен крај Беле Паланке. Према легендама, у тој стени с необичним отвором била је скривена ризница са огромним количинама злата које је приписивано византијском цару Василију, цару Душану, али и Краљевићу Марку.
Мештани села Црвена Река и Шпај, чије су куће попуцале од даноћног минирања, тужили су Војну пошту 5464/2 из Ниша која је изводила радове и открили медијима да војска тражи скривено благо. У многобројним интервјуима и пред судом су поновили да је Шупљи камен, окружен густом стражом, више пута посетио и тадашњи начелник Генералштаба ВЈ Небојша Павковић.
Пукла је брука и мало ко је веровао званичним саопштењима да је војска минирала Шупљу стену због поправке локалних путева. У ту причу нису поверовали ни стручњаци Београдског завода за заштиту споменика, сведоци сличне потраге за благом на Космају. Они су показали трагове огромних радова репортерима „Новости“ током посете скровитој шумској долини где се налазе рушевине средњовековног манастира Кастаљан, задужбине деспота Стефана. Према легенди, у брду на које су се наслањале манастирске зидине била је скривена деспотова ризница. Војна механизација преполовила је брдо и зарушила зидове, али ништа није пронађено.
Детектор и Расковиник
Ретки „златари“ старог кова и искрени љубитељи старина који уживају у њима никада неће дирнути у светињу, цркву капелу или благо које се сматра проклетим. Они набављају модерне метал-детекторе, али још верују у магичну биљку расковник, рашље, легенде и чудесне знаке који им се јављају у сну и на јави. Наивни и данас падају у искушење, па купују „поуздане“ мапе блага, не питајући се зашто га продавац није ископао сам.
Борис Субашић, Новости.рс
