Због чега загребачком “Јутарњем листу” смета серија РТС-а, “Равна гора, а која још није ни снимљена?

Изненада, крајње непрофесионално, дилетантски, супротно основним принципима критике и стручне расправе, најутицајнији хрватски дневни лист напао је једну серију „Радио-Телевизије Србије“ и поред тога што иста још није снимљена до краја, нити је ико у Хрватској прочитао сценарио.

Ништа се ту неће мењати док год је историчара и повјесничара, да не кажем Срба и Хрвата. Пошто су присвојили изворно српски антифашистички устанак и борбу, вођену у Другом светском рату на просторима данашње Хрватске, повјесничари, публицисти и новинари те новостворене државе, чија је специјалност историја, загазили су преко Дрине да у Србији оспоре антифашизам, посебно двојни антифашизам Срба, забележен у партизанском и четничком покрету. Стара југословенска комунистичка школа, изведена из формуле о једнакости и братству народа, моделирајући и прекрајајући историју, поставила је још 1945. године формулу чије је одложено дејство резултирало овим што данас имамо; да наследница некада најгрозније фашистичке творевине у Европи, Независне Државе Хрватске, дакле данашња Хрватска, држи предавање Србији и Србима о антифашизму, узимајући себи за право да одређује ко је био, а ко није био антифашиста.

ПАРТИЗАНИ И ЧЕТНИЦИ 

Да најпре рашчистимо личне пројекције и могући субјективни утицај аутора овог текста на чињенице; потичем из партизанске породице, из краја где су првог четника видели двадесетак година после рата, у Булајићевом филму „Козара“. Без обзира на ово држим да је партизански покрет – частан у почетној основи, на идејном, људском, етичком плану – произвео страшне последице по Србе као народ и Србију као земљу. Симпатије за четнике не гајим; не подносим слабу организацију, неодлучне људе, губитнике још мање.

Држава коју су створили партизани, комунисти, антифашисти, починила је запањујуће злочине над српском интелигенцијом, средњом класом која је једини гарант дугорочног просперитета и напретка једног народа. АВНОЈ, уређење Титове Југославије, Србија са две аутономне покрајине, Закон из 1945. године о забрани повратка Срба и Црногораца на Косово и Метохију, Устав из 1974. године и на крају потпуно уставно негирање Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини, што је довело до грађанског рата 1991. године; све је то учинак партизана, њиховог покрета и њихове победе.

Четници су изгубили грађански рат. Први су почели устанак против Немаца, први су у поробљеној Европи ослободили један град (Лозница) од Хитлерове солдатеске, први имали организоване антифашистичке јединице у Србији. Да, рећи ће противници, то је неспорно, али четници су сарађивали са Немцима. У неким ситуацијама јесу, али четници нису били фашисти. Четници су чинили злочине над партизанским породицама, над својим противницима, наставиће заговорници тезе да је покрет ђенерала Драже био квислиншки, фашистички. Тачно, чинили су злочине, али то није доказ да су били фашисти.

Партизани су 1945. године побили више својих идеолошких противника, Срба, него четници својих противника за све време Другог светског рата, па нико за партизане не каже да су фашисти. Постоји још једна разлика у „корист“ партизана; четници су клали, нису се бријали и одавали су утисак распуштених герилаца. Партизани су убијали куршумом, нису носили браде и имали су гвоздену дисциплину. Још нешто, партизани су са Немцима сарађивали готово у истој мери као и четници. То одавно није тајна. Постоје документи, сведочења, мемоарска грађа.

РЕАГОВАЊЕ НА ПРВУ ЛОПТУ 

Чему ова подсећања. Због Хрвата. Због „Равне Горе“ серије у настајању иза које у ауторском и продуцентском смислу стоји породична фирма Радоша Бајића и „Радио-Телевизија Србије“. Загребачки „Јутарњи лист“, дневник близак Милановићевој Социјалдемократској партији, жестоко се ових дана окомио на РТС због, речено је, покушаја рехабилитације „фашистичког четничког покрета“. Смета им што РТС приводи крају серију под споменутим насловом, а како се зна да је у Хрватској неколико појмова (Дража, Равна гора, брадоње, кокарде) прва асоцијација за четништво и ту се могу тражити објашњења реакције на прву лопту, мада ова прича има дубље корене.

Директор РТС-а Александар Тијанић покушао је да се одбрани, али та се одбрана чула само у Србији, „Јутарњи лист“ је одбио да објави „српски просвјед“. Суштина хрватског напада своди се на приговор да Србија, у време кад је Европа посматра микроскопски, отворено рехабилитује један фашистички покрет (четнике), док центар Тијанићеве одбране налазимо у приговору браћи из Загреба да оцењују серију која још није снимљена, на страну сценарио који у Загребу нико није ни видео, читање да не спомињемо.

Шта Хрвате брига, рећи ће чак и боље упућени, за српске серијске програме, Јавни сервис и сликање историје на српској филмској траци. Питање делује логично, али само на првој линији посматрања. Уђе ли се у тематику тамо чекају поставке са почетка овог текста, чека хрватска фрустрираност српском историјом, хрватско осећање мање вредности због два погрешна избора у два светска рата и два српска правилна избора у иста та два рата.

КОЛИКО ЗРНА БИБЕРА… 

На тлу Хрватске, поновићу, деловао је у Другом светском рату снажан антифашистички, партизански покрет, у њему јесте било Хрвата, али само колико и зрна бибера у телећој чорби; тај покрет био је српски, хрватски историчари су тога свесни, политичари још и више и зато су деценијама радили, успевши на крају да оно мало хрватског елемента у том устанку развуку као гумирано платно, прекривши заувек српску слику. Већ неколико година Хрватска на одређене датуме слави партизански устанак без спомињања Срба. Иво Јосиповић је недавно изговорио једну од највећих лажи на ову тему икада изговорених у Европи; казао је да је хрватски народ у Другом светском рату, сразмерно гледано, имао најмасовнији антифашистички покрет у Европи. Нико није реаговао. Створена је таква клима да нико не реагује. Данас је у Хрватској спомињање Срба у контексту антифашистичког покрета равно националној увреди.

Тај посао хрватска историографија и политика привели су крају и ставили одозго бетонску плочу. Сад ваља кренути на Србију и одузети јој антифашизам. Није случајно ни појављивање текстова у Хрватској где се, замислите ово, устанак у Србији повезује са директним ангажманом хрватских комуниста, са доласком Тита у Београд. Као, тог устанка не би ни било да није било Броза. Нико се при том не пита како то Броз 1941. године није отишао у родно Хрватско Загорје, у Чаковец, Вараждин, Забок, Кумровац… да тамо дигне устанак, већ је дошао у Србију, а своје најближе сараднике – Шибла, Хољевца, Хебранга… – послао на Банију, Кордун, Лику, у Славонију, у чисто српске крајеве да тамо дижу и додатно буне народ, већ побуњен због усташких прогона и злочина.

Титова идеологија, програм Комунистичке партије Југославије, изједначио је 1945. године усташтво и четништво, и та легура у Хрватској никада неће бити рашчлањена.То је једна од највећих подвала српском народу. Ова поставка има ватрене, фанатичне, заговорнике и у Београду. Малобројни су, али гласни, добро повезани и солидарни. Њима злочини четника у Србији и геноцид над Србима у НДХ имају једнаку тежину, тачније, Јадовно, Јасеновац и остала стратишта никада и не спомињу. Дражу Михаиловића сматрају већим злочинцем од Павелића, с тим да их овај други, са све усташама, и не интересује, „о њима и њиховој идеологији требало би да разговарају у Хрватској“, кажу.

Да ли су Хрвати, можда, у овој причи реаговали инстиктивно, подсвесно? Као Срби 1990. године кад су видели на сцени обнову усташке државе. Има ли, хоћу рећи, места за било какво разумевање хрватске осетљивости на четнике? Шта о томе каже историја, документи, сукоби на тлу НДХ за време Другог светског рата?

Четнички покрет у Хрватској имао је дубљег трага само на простору Далмације и делимично Лике, али та подручја су веома брзо дошла у италијанску окупациону зону тако да директних судара четничких и хрватских усташко/домобранских снага није ни било. Забележени су спорадични сукоби, почињени су и неки злочини над хрватским цивилима, али се никако не може говорити о четничком терору над Хрватима за време Другог светског рата. Та прича је измишљена у новије време, уочи грађанског сукоба 1991. године, али се и ту све своди на динарске четнике и војводу Момчила Ђујића. Сувише мало за глобалну причу, али „Јутарњем листу“, да не кажем Хрватима, и то је довољно. Знамо због чега. У ствари, знамо се врло добро.

Ратко Дмитровић

Интер Магазин