Сви су упозоравали на то како су канали запуштени, системи наводњавања или застарели или непостојећи, како је потребно улагати и то одмах. Већ 2013. године пронађен је стратешки партнер, Влада Абу Дабија, која је преко свог развојног фонда била спремна да позајми још (поред милијарду долара за буџет) и стотинак милиона долара за наводњавање.
Тадашњи први потпредседник Владе Србије, касније премијер, а данас председник Александар Вучић је још у септембру 2013. године најавио својим партијским колегама у Крушевцу да ће Србија „у наредних десет дана добити првих 100 милиона евра из Абу Даби Дивелопмент фонда за наводњавање. Реч је о кредиту на 20 година, са пет година грејс периодом и каматом од 2,5 одсто“, казао је Вучић у обраћању члановима СНС-а у просторијама странке у Крушевцу.
Неколико дана касније, тачније 10. октобра, заменик шефа Комитета за сарадњу Србије са Уједињеним Арапским Емиратима Млађан Динкић најавио је да ће прва средства кредитног фонда те земље, намењена инвестицији у наводњавање, бити усмерена у регион Мачве.
„Из прве транше кредита из УАЕ, четвртина ће бити усмерена у регион Мачве за наводњавање 8.000 хектара, а то је око 22 милиона евра. За то су заслужне локалне самоуправе Шапца и Богатића које су прве урадиле студије изводљивости пројекта“, поручио је Динкић.
Заиста у марту 2014. потписан је уговор између Републике Србије и Фонда за развој Абу Дабија, а нешто касније је и скупштина усвојила закон којим се овај уговор потврђује. Из овог кредита вредног 356 милиона дирхама или око 97 милиона евра требало је изградити систем наводњавања на 24.000 хектара.
У међувремену било је много изјава министара пољопривреде у вези овог кредита у стилу „ево само што није“. Тако смо дочекали још једну сушну годину, па се прича о изградњи система за наводњавање опет актуелизовала. Министар пољопривреде Бранислав Недимовић најавио је изградњу 11 објеката за наводњавање који би требало да покрију 30.000 хектара обрадиве површине.
Нажалост из Министарства пољопривреде, као ни од Министарства финансија до завршетка броја нисмо добили податке о томе колико је арапског кредита за наводњавање повучено и шта је уопште направљено у последње три године од када је потписан споразум са Абу Дабијем. Иначе, према уговору у марту 2019. доспева на наплату прва рата кредита од 3,2 милиона долара колико ћемо отплаћивати сваких шест месеци у наредних 15 година.
За Владану Хамовић, редовног члана Научног друштва економиста Србије, поражавајуће је што у Србији која обилује водама, само око три одсто обрадивог земљишта се наводњава.
„Подаци показују да се у Србији укупно наводњава највише до 100.000 хектара земљишта, а колико мало заливних система имамо показују подаци да Србија има 4,2 милиона хектара обрадиве површине, а да је за наводњавање погодно чак 3,6 милиона. При томе је нешто више од половине наводњаваног земљишта у власништву породичних пољопривредних газдинстава“, наводи Хамовић.
Она истиче да смо велику шансу да решимо овај значајан сегмент пољопривреде имали са системом Дунав – Тиса – Дунав која је пропуштена.
„Тај систем има 22.000 километара каналске мреже а недовољно је искоришћен при чему је секундарна мрежа запуштена и неприступачна. С обзиром на постојећу ситуацију, даје наде најава министара пољопривреде да је приоритет ресорног министарства да би Србија требало да добије „водени аутопут“, који ће чинити 11 система за наводњавање – седам у Војводини, а четири у централној Србији“, оцењује она.
И Миладин Шеварлић, професор на Пољопривредном факултету у Београду, истиче да би канал ДТД могао да се искористи за наводњавање 500.000 хектара, а користи се за наводњавање свега тридесетак хиљада хектара.
„На држави је да изгради каналску инфраструктуру, а на корисницима је да изграде секундарну инфраструктуру и одржавају систем наводњавања. Наводњавање доноси стабилност приноса, затим квалитет производа, посебно код воћа где расте проценат прве класе у укупној производњи. Осим тога, Шеварлић подсећа да би се са наводњавањем могло доћи и до две бербе или жетве годишње.
„Чак и када има довољно падавине, оне нису распоређене онако како одговара биљкама, па је и у годинама са падавинама важно имати наводњавање“, објашњава он и додаје да је у повртарству и воћарству далеко већа заступљеност наводњавања, јер су и дохоци по хектару много већи.
„На хектару поврћа ради се и о десетинама хиљада евра које могу да се изгубе због суше. Осим тога, код воћа, суша не погађа само овогодишњи род, већ биљка нема довољно влаге да избаци пупољке и за наредну годину“, каже Шеварлић.
Угрожено 3.000 грла стоке на Пештеру
Ни ово лето у селима сјеничке општине на Пештерској висоравни не може да прође без проблема. Због дуготрајне суше проглашено је ванредно стање. Више од месец и по дана села на Пештерској висоравни имају проблема са водоснабдевањем, а посебно су угрожени становници села Црвско, Бољева и Гиљева. Пресушили су бунари и локве. Од ових села до најближих појилишта за стоку у једном правцу треба да се пређе петнаестак километара, а вода за пиће удаљена је 20 километара.
Због дуготрајне суше угрожено је више од хиљаду становника и око 3.000 грла крупне и ситне стоке. Заменик председника општине Сјеница Микаило Каличанин каже да ће ванредна ситуација трајати док се не реши проблем водоснабдевања. „Проблем воде до села Црвско „премостићемо“ одвођењем црева од изворишта Врућас“, каже Каличанин.
Пре два месеца почела је реконструкција Пештерског водовода, дугог 84 километара, којим газдују општине Тутин и Сјеница. Водовод је стар више од четири деценије, почиње на територије Тутина и завршава се у селима на крају сјеничке општине. Због дотрајалих цеви губици у водоводној мрежи су изнад 70 одсто и зато су угрожена села која припадају тим општинама. Реконструкција водовода трајаће наредних неколико година, а средства од више милиона евра обезбеђују Влада Србије и општине Сјеница и Тутин.
С. Новосел – М. Обрадовић, Данас.рс
