Само што су некако оспособљени А блокови ТЕНТ-а након скандала са ложењем блата, из погона је испао Б блок и то након две узастопне хаварије, прво оштећења једног од млинова за угаљ у Б1, а онда и због пожара у Б2.
Пре тога, имали смо ревитализацију блока Б1 током септембра и октобра. За све то време ЕПС је увозио знатне количине електричне енергије, што контролисано и планирано, током ремонта, што ванредно и стихијски током колапса електроенергетског система, пише Данас.
И то се све десило у једном зимском месецу, децембру, а чекају нас још бар два.
Министарка енергетике Зорана Михајловић у недавном телевизијском наступу оценила је да уместо да ЕПС инвестира у изградњу својих капацитета, ове зиме ће потрошити стотине милиона евра на увоз струје.
„Видећемо какви су резултати кад се све заврши, али према нашим проценама, да смо сав новац за увоз електричне енергије могли да уложимо, имали бисмо сигурно нову реверзибилну хидроелектрану“, поручила је Михајловић.
Ова енергетска криза избацила је у први план два стара пројекта изградње реверзибилних хидроелектрана Бистрица и Ђердап 3, али и сву неспособност Електропривреде Србије и државе да их реализују.
Изградња реверзибилне хидроелектране Бистрица је према проценама од пре двадесетак година процењивана на 600 до 800 милиона евра.
Ту је пројектован капацитет од око 600 мегавата колико има и РХЕ Бајина Башта.
Ђердап 3 је огроман пројекат, од укупно 2.400 мегавата, чија је укупна вредност процењивана на четири до шест милијарди евра.
Стручњаци оцењују да се од тада много ствари променило, а пре свега цене грађевинског материјала и да би требало опет направити студије изводљивости.
ЕПС је недавно расписао тендер за израду идејног пројекта и студије оправданости за изградњу РХЕ Бистрица, који истиче 28. јануара који треба да се наслања на оригинални пројекат из 1981. године.
Никола Рајаковић, професор на ЕТФ-у је пре двадесетак година радио на идејном пројекту за ову хидроелектрану.
„Страшно је да идејни пројекат стоји 20 година и да није померен с места. Ја сам свим срцем за изградњу те хидроелектране. Њеном изградњом бисмо послали три поруке. Прво да је Србија спремна да гради озбиљне енергетске пројекте, друго да је спремна да гради велике пројекте обновљивих извора енергије, јер би реверзибилна хидроелектрана савршено пратила велике ветроелектране. Треће, то се мора радити што пре, јер су термоенергетски блокови застарили. Рецимо Блок А у ТЕНТ-у има више од 350.000 сати рада“, истиче Рајаковић.
Што се тиче Ђердапа 3 ради се о монументалном пројекту који би био од интереса за целу Европу, не само за Србију.
„Ту би требало наћи стратешке партнере, вероватно велике произвођаче соларне и енергије ветра“, напомиње Рајаковић.
Што се тиче увоза струје он оцењује да све зависи од тога какав ће бити јануар.
„Надам се да нећемо потрошити толико колико је рекла министарка. Али ако будемо имали зиму као што је био фебруар 2012. године, када смо имали месец дана изузетно ниских температура уз лошу хидрологију могуће и да потрошимо 500 до 600 милиона евра за увоз струје. А све смо то могли да произведемо сопственим снагама“, закључује Рајаковић додајући да су нам реверзибилне хидроелектране потребне што пре, јер су у плановима озбиљне инвестиције у соларне и ветроелектране.
„Ја се не бојим балансирања“, поручује он уз то.
Нема много користи од оног чувеног „јесам ти рекао“, али ових дана Фискални савет има пуно право баш то да каже. Још 2019. године у извештају о пословању ЕПС-а Савет је закључио да је вишегодишње недовољно инвестирање довело до пада производње електричне енергије у термоелектранама на угаљ.
Да би се повећали производни капацитети и испунили стандарди животне средине годишње инвестиције ЕПС-а морале би бити најмање 600 милиона евра годишње. У периоду од 2016. до 2018. године годишње инвестиције износиле су око 380 милиона евра, а у појединим годинама биле су мање чак и од амортизације.
Прошле године, према изјави објављеној на сајту ЕПС-а, в.д. директора Милорада Грчића, ова компанија је реализовала укупно 37,7 милијарди динара инвестиција, што је око 320 милиона евра. То је скоро двоструко мање од оног што је Фискални савет проценио да је неопходно уложити да би се обезбедиле довољне количине струје у будућности.
На питање зашто ЕПС није инвестирао у нове капацитете до сада, пошто је последњи изграђен 1991. године, а тренутно се гради један блок у Kостолцу капацитета 350 мегавата, вероватно је много одговора. И овај блок се гради из кредита кинеске државне банке за који је гарантовала држава. Ипак, пара за увоз струје ЕПС изгледа има пошто је у сред колапса министар финансија Синиша Мали изјавио како ова компанија својим новцем увози струју.
Kо ће то платити, ЕПС или држава је свеједно јер ће и у првом и у другом случају то пасти на терет буџета.
„Ако и ЕПС буде све платио то ће се одразити на профитабилност, а компанија мора да уплаћује део добити у буџет, тако да ће и тако буџет то осетити индиректно. Наравно, ако се ради о стотинама милиона евра, а нема разлога да не верујемо министарки, могуће је и да држава нађе неки алтернативни начин да помогне, рецимо откупом обвезница као што је урађено са Телекомом или гаранцијама за кредите“, истиче економиста Горан Радосављевић.
Он каже и да је на ЕПС пребачен и добар део трошка за обновљиве изворе енергије који озбиљно угрожава профитабилност ове компаније. Поред тога ЕПС уплаћује и значајне дивиденде у буџет, а током фискалне консолидације од 2016. до 2018. године уплатио је 250 милиона евра у државну касу.
Радосављевић истиче да ту постоји и питање управљања, а можда и посла за полицију, пошто је тешко објаснити како је блок Б1 ревитализован пре месец дана, а онда дошло до хаварије.
„Да ме је неко пре пет година питао да ли ЕПС може да пропадне, рекао бих нема шансе. Али сада већ нисам тако сигуран. Толико је системски уништаван“, закључује Радосављевић.
Нова.рс
