Мада се напредњачки режим хвали да је Србија постигла разне “резултате” и “рекорде”, за скоро четири године њихове владавине, не постоји ништа што није уништено и што није пало на ниво најсиромашнијих афричких држава. Осим цена хране, одеће, обуће и комуналних услуга. Једино то бележи рекорде. Али, црни дани тек долазе. Данас већина нема новца за основне потребе, а сутра неће бити ни новца ни потреба. Овим темпом изумирања, неће нас ни бити
Режим Александра Вучића тврди да Србија није гладна и да су цене основних намирница за потребе просечне породице у Србији “на нивоу очекиваних”. У мају месецу прошле године, његова пропаганда је преко свих својих медија разгласила да су цене хране “поново пале и близу су шестогодишњег минимума”. Скоро годину дана касније, он се хвали “историјским минимумом” на коме грађани преживљавају зарад некакве нејасне будућности.
Истина је горка, у највећим градовима у Србији, а посебно у Београду као главном граду и највећем урбаном центру, цене основних прехрамбених артикала веће су него у Берлину, Минхену, Бечу, Грацу, Милану…Висина такозване “уграде” у цену хране, од стране разних велетрговаца, посредника, накупаца и прекупаца, превазилази у појединим случајевима и 300 одсто од произвођачке цене.
Просечне марже у Србији, неколико пута веће чак и од оних светских! Осим хране, одећа, обућа и бела техника у Србији је скупља и до двадесет пута него у другим земљама Европе. Какав хаос влада на тржишту, говори и податак да је само у једном граду величине Крагујевца, на пример, разлика у цени истог производа на неколико различитих продајних места и до педесет одсто! Цена једног производа разликује се чак и на продајним местима исте фирме! Само два највећа трговинска ланца, на “заокруживању ” цена зараде 90 милиона годишње!
На цени брашна поједини трговински ланци зарађују и до 55 одсто, разлика у набавној и продајној цени шећера износи до 35 одсто, а јестивог уља до 33 одсто. Код млека је тај распон често око 20 одсто. Зашто су патике познатог светског произвођача често и до 40 одсто јефтиније у Бечу него у Београду? Слично питање може да се постави и за брендиране чизме, панталоне, јакне…Велики трговински ланци у Европи израчунали су да им је исплативо да на гардероби и обући зараде десетак одсто, међутим, само у Србији на маржама такозавних “фирмиране” гардеробе, зарада је преко 150 одсто. Код патика и друге спортске обуће, иде и до 200 одсто!
На путу од произвођача до потрошача, роба пролази кроз руке добављача, дистрибутера, трговаца… Свако од њих узима за себе део зараде, знатно већи него њихове колеге у свету, па су храна, одећа, обућа и бела техника код нас много скупљи него у остатку Европе.
Вучићев режим строго крије ко су учесници у трговинском ланцу и ко зарађује од овог драња коже грађанима. То је строго чувана тајна. Исту робу која у Србији кошта као да је од сувог злата, грађани Европске уније (па и грађани оних земаља које нису чланице ЕУ) могу да пазаре за много мање новца, а да не говоримо о свакодневним снижењима, због оштре конкуренције понуде и квалитета.
Тамо су светски трговински ланци нашли рачуницу по којој им је продаја исплатива чак и када је разлика између набавних цена и оних у продаји само три до четири одсто! Трговци у Србији за храну, слаткише, козметику и хемију зарачунавају марже и до 150 одсто!
Доказано је да би просечна трговина у Србији преживела, потребна јој је маржа од 15 до 30 одсто. Ако би од продаје производа само хтели да исплате раднике, маржа би била око пет одсто. Ако хоће да плате и закуп локала и комуналије, то је још толико, а тек онда долази профит. То објашњава један део разлога за огромну скупоћу и све тежи живот грађана. Државни апарат је прегломазан и прескуп, неко мора да га сервисира, а то су између осталог и људи који се баве трговином прехрамбених производа.
Нигде у региону некадашње Југославије нема оваквих дивљачких намета, па тамо нема ни застрашујуће скупоће као у Србији. Примера ради, трговачке марже у сиромашној Републици Српској, износе само око осам одсто, а у много боље стојећој Словенији, просечно су око 20 одсто! Дакле, неупоредиво ниже него у Србији.
Али највећи разлог драња грађана је монополски положај режимских компанија које не дозвољавају никакву конкуренцију. У Србији још не постоји ниједан дисконтни ланац, а и учешће великих трговинских ланаца је ограничено на два-три велика (Идеа, Делез…). Истините су тврдње министра трговине Расима Љајића да је Србија “значајно тржиште за улагања на тржишту трговине”, али за кога? За онога ко је уложио паре у режиме којима он верно служи! За оне који ће на крви и зноју, зарадити огромне профите. Не постоји радник у трговинским ланцима Србије који зарађује више од 25.000 динара. Армија овог белог робља, које у истим компанијама на Западу ради за десет пута већу плату, велики је извор зараде страних дерикожа којима је Вучићев режим широм отворио врата.
Лаже Љајић и да ће инострани трговински ланац „Лидл”, са својих десет локала у целој Србији, бити било коме конкуренција. Наиме, црни дани тек долазе! Робу широке потрошње више нема ко да купује, а храну, ону најосновнију, грађани купују јер морају да преживе. Добар део њих неће ни дочекати за живота да се наједе као човек, да заспи у својој кући, под својим кровом и да каже како живот, упркос свему, има смисла. Напредњачко дивљаштво рачуна управо на то, да млади побегну у иностранство а да стари помру. Оваквим темпом “чишћење” Србије, за двадесет година под овим небом живеће само насилници, старлете, политичари и њихове мале страначке армије, запослене у државним предузећима.
Да је државни криминал на делу, да Вучићев режим свесно отима из уста народу, доказује и податак да је невероватно повећање просечних трговачких маржи на храну, дошло у тренутку када је куповна моћ становништва на дну, а промет у трговинама чак једанаест пута мањи него годину дана раније! Не може се друкчије објаснити овакав напад на грађане другим речима: у питању је смишљени терор!
Поређење са светским примерима изгледа овако: француски продајни ланац “Карфур” који годишње има обрт већи од 120 милијарди долара, зарађује просечно 0,5 одсто на разлици у цени. Кроз рачуне америчке компаније “Волмарт” годишње прође око 400 милијарди долара, а маржа им је 3,6 одсто. Енглески “Теско” током године “обрне” више од 90 милијарди долара, иако им зарада просечно износи 4,1 одсто.
А у Србији, поред дивљачког драња ненормалним “уграђивањима”, има случајева где је маржа била вреднија чак и од произвођачке цене! За криминално законско решење, на основу кога су марже постале пословна тајна трговаца, директно је одговоран министар трговине Расим Љајић, који је и у неким ранијим режимима учествовао у “либерализацији” српског тржишта храном и робом широке потрошње. Али, он се већ унапред “заштитио” од одговорности новим пактом са Вучићевим режимом. Дуго је та његова политика имала успеха, али је овај пут ставио погрешну карту на сто. Цена коју ће платити за то, биће скупља од сваке марже.
М. Грабеж, Таблоид
Ja ne znam kako ne shvate, i vlast i veliki trgovinski lanci, da cede suvu drenovinu, a da će smanjenjem poreza odnosno smanjenjem marže povećati promet, a samim tim i dobit… Na tome dobijaju mnogi, sve od proizvodnje pa do krajnih kupaca… Evo jedan primer 1kg mesa od 500 dinara(važi za sve, to mi je prvo palo na pamet): Smanji se PDV sa 20 na 15% a prodavac smnji maržu sa 20 na 10%… Proračun: 500/0.2=100 dinara koji idu državi(PDV), zatim ostatak bez poreza: 400*0.2=80 dinara marža koja ide prodavcu, ostaje da klanici ide 320 dinara što je 320/500=0.64 udela u krajnjoj ceni iliti 64%… Ako uzmemo gore pomenuta smanjenja 1Kg mesa bi koštao 320*1,10(marža)=352(zarada trgovca je 32RSD) i 352*1.15(PDV)=405 krajnja crena(PDV=53RSD) što kupcu ostavlja 95 dinara više na raspolaganju za koje može kupiti još 240g mesa, skoro 1/4 kg… Ljudi bi kupovali više, i to bi povećalo potražnju gde bi klaničar kupovao više stoke od seljaka, zaposlio više ljudi zbog povećanog obima posla, marketi bi procentualno smanjili zaradu po 1kg, ali bi povećali promet, a na kraju država izvukla korist od početka ovog lanca, jer bi se zaposlili ljudi, novac bi brže kružio, a PDV postoji na svemu, i tako bi se više novca slilo u kasu, i na kraju kupac bi imao jeftiniji proizvod… Vratiću se na početak prethodne rečenice, seljak, radnik u klanici, radnik u marketu, svi su oni kupci robe široke potrošnje, niko od njih neće kupiti Mercedes od 50000€, tako da će pare opet kružiti na osnovne životne potrebe a ne na luksuz i odatle kreće novi krug koji sam naveo, i novi prihod od poreza za državu… To je moje mišljenje, a sve ove pouke sam izvukao iz raznih govora ekonomskog eksperta Prof. DR Slobodana Komazeca, koji tvrdi da sve zemlje koje su prošle povećanje poreza i akciza, imale su PAD(!) u ukupnom prihodu od poreza i akciza, jer je padao promet i tražnja, robe i usluga u tim državama!
Не мисле они шта је добро за економију и народ већ како што више да увале у своје џепове макар и уништавањем привреде чиме се једино успешно и баве.
Зато народе памет у главу. Ако бираш јајаре не кукај када ти све поједу.