Након избијања рата у Украјини и цунамија светске кризе који је тај догађај изазвао постаје све очигледније да ће опстати само оне државе, компаније, породице и појединци који буду истински одрживи. Из тог разлога је неопходно ослободити и искористити све унутрашње потенцијале како би се потврдили и као људи и као нација способна да има сопствену државу.
Међутим, тренутна ситуација је таква да се сви ми гушимо у криминалу и хаосу који је за потребе опстанка на власти креирао Александар Вучић. Њему одговара стање кризе у свету јер рачуна да ће људи које свакодневно купује сада бити још јефтинији и због тога је све снаге уложио у додатно мрачење иоанко црне ситуације како би на крају могао себе да самопрогласи за спаситеља када буде бацио мрвице ојађеном народу. Да би могао да одржи стабилно стање хаоса у власт је увео највећи олош који хода земљом Србијом, а преко медија је обезбедио да се убије готова сваки трачак наде и енергије потребне за квалитетне промене, тврди колумниста Магазина Таблоид др инж. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Посебно велики проблем је тај што друштвени талог има озбиљан утицај на креирање веома важних одлука у држави, али и на креирање укупног амбијента. Тако рецимо имамо да је као врхунац развоја Србије проглашен Београд на води, који лагано улази у песме, музичке спотове, филмове и серије чиме постаје и нека врста симбола новог времена.
Пише: др Мирослав Паровић
Иначе, читав пројекат је идејно настао тако што су криминалци из Србије својевремено пронашли тржиште за кокаин у Дубаиу. Тада је осмишљен начин шверца ове дроге коришћењем тзв. мула, односно старлета које су за тај посао ангажоване.
Принцип преноса кокаина од Београда до Дубаиа је био такав да се у телесним шупљинама старлета стављала одређена количина дроге, а онда су оне летеле авионом да би коначно на одредишту пошиљка била вађена и даље дистрибуирана ка платежно моћним корисницима. Поменуте стралете су имале празан ход од неколико дана до повратка у Београд који је коришћен махом за посао проституције и за услуге пословне прање за богату клијентелу.
По несрећу Србије у истом периоду Вучић је почео да ствара нову пословну и политичку елиту у Србији састављену од обичних уличара које је он преко ноћи начинио милионерима.
Сасвим логично, нова класа је почела да се заљубљује у старлете па онда оне више нису морале да раде послове шверца кокаина у анусу, али су својим момцима причале о светлима Дубаиа и свој лепоти и раскоши које су оне тамо виделе. И мало по мало дошли смо до тога да је донешена одлука да се у центру Београда направи Дубаи за сиромашне како би мафија опрала паре, а старлете и други представници Вучићеве елите имали своје место са кога ће да показују своју моћ. На крају су направили себи ону велику кулу како би симболички, али и буквално могли да уринирају по свима нама.
У неким ранијим временима наши су из света доносили нова знања и естетику светских метропола. Па је тако у првој верзији спуштања Београда на Саву направљен врло леп парк, као и низ зграда велике архитектонске вредности (железничка станица, хотел „Бристол“, зграда Геодетског завода). Узори за тадашњи развој били су Париз, Беч, Праг, а носиоци идеја су били школовани људи, а не старлете.
Међу великим људима који су раније мењали на боље лице Србије налази се и инжењер Никола Мирков. Овај рођени новосађанин је у Будимпешти завршио технички универзитет и то као питомац Текелијанума, задужбине коју је основао богати Србин Сава Текелија како би на тај начин помогао својим сиромашним сународницима да могу да добију високо образовање и тиме побегну из беде, али уз обавезу да након тога и они помажу другима како би се подигло цело друштво.
Након завршеног факултета почео је да ради као инжењер на регулацији водотокова и пројектовању канала. Велико искуство које је стицао широм некадашње Аустроугарске и Краљевине Југославије искористио је да конципира своје животно дело, хидроситем Дунав – Тиса – Дунав, а углед који је имао омогућио му је да убеди нову комунистички власт да прихвати пројекат и у потпуности га реализује. Систем Дунав – Тиса -Дунав данас има 960 километара канала и делимично реконструисаних природних токова река, а од чега је потпуно пловно преко 600 километара и то са могућношћу двосмерне пловидбе бродова који носе до 1.000 тона терета.
Уз помоћ овог система омогућена је контрола свих војвођанских водотокова, драстично смањена опасност од поплава, извучен из мочваре буквално сваки хектар плодног земљишта и омогућено заливање готово пола милиона хектара. По пројекту било је могуће сести у бродић у Београду и системом канала стићи рецимо до Сомбора на начин на који се то чини рецимо у Холандији, при томе пролазећи поред 80 села и варошица које су овим пловним путем повезане.
Без система канала које је осмислио и делимично пројектовао Никола Мирков Војводина данас не би изгледала ни приближно исто већ би стотине хиљада хектара било под мочваром, а реке би се свако мало изливале чак и у већа насеља. Због тога не треба да чуди то што је читав тадашњи Нови Сад јула 1957. изашао да испрати урну са остацима овог великог човека.
Међутим, на исти начин на који смо немаром као друштво упропастили првобитни лепи Београд на Сави, тако је и хидросистем Дунав – Тиса – Дунав у потпуности запуштен и не користи се на начин и у обиму у којем је пројектован, а важно је рећи да је по свим карактеристикама овај каналсикли систем у рангу канала Рајна – Мајна или Суецког и Панамског канала.
Мерено данашњим критеријумима ова инвестиција је вредна више милијарди евра и на њеној изградњи је било ангажовано на десетине хиљада радника и хиљаде радних машина. Нажалост, али недавно су вршена испитивања читавог тока канала и утврђено је да је због деценијске небриге дошло до озбиљног замуљивања и раста подводног биља због чега је пловидба отежана, а за бројна мања пловила и потпуно онемогућена. Такође, уместо пројектованог заливања пола милиона хектара, из овог каналског система залива се тек око тридесет хиљада хектара. Речју, наши дедови и очеви су изградили и платили једну вредну ствар, а онда је она избагателисана и стоји као насукана имовина уместо да буде стављена у функцију развоја Србије.
Зашто сам навео пример хидросистема Дунав – Тиса – Дунав? Управо зато што је то пројекат који помаже истинској одрживости једног друштва и државе. Грађен је ентузијастички након Другог светског рата који је иза себе оставио пустош, а као један од главних аргумената зашто је коначно усвојен од стране тадашњих политичара била је катастрофална суша која је погодила наш регион у периоду од 1950. до 1952.
Цунами кризе која је кренула ратом у Украјини ће иза себе оставити пустош по обиму не пуно мању неголи што је било после рата, а услед промене временских прилика ни суше више нису ретке чак су по обиму и горе него оне са почетка педесетих година прошлог века. Дакле, и сада постоје слични разлози и мотиви да се покрену пројекти који ће истински градити друштво и државу и правити једну одрживу заједницу људи која стално ствара нову вредност и на тај начин обезбеђује неопходна средства за живот и даљи развој.
Зато у потпуности има смисла развој Србије у времену које наступа започети обновом овог капиталног пројкета и давање новог живота једној великој идеји. Власт планира наставак улагања у бесмислене ствари као што је национални стадион који служи са једне стране опсени простоте, а са друге плану криминалне групе коју је организовао Вучић да се измести Београдски сајам како би добили ново земљиште за проширење Београда на води и уједно да би за велике паре продали парцеле које су већ купили у Сурчину где планирају да граде стадион и нови комплекс сајма.
Ми који претендујемо да будемо нека будућа власт морамо понудити другачију логику и зато је мој предлог да се новац уложи у чишћење и проширивање хидросистема ДТД како би он поново постао у потпуности плован. Паралелно са тиме треба отпочети улагања у системе за наводњавање земљишта које се налази у зони канала како би се површина која се залива подигла на пројектованих пола милиона хектара.
И коначно, треба постојеће капацитете у термоелектрани Костолац прерадити у постројења за сагоревање биомасе која би се након жетве сакупљала на широком подручју у Војводини, Подунављу и Браничеву. Свакако већ у самој термоелектрани постоји новоизграђени теретни терминал за бродове који би могли да се користе за превоз биомасе Дунавом, Савом, Тисом и системом канала ДТД. Кроз један овакав пројекат би се добила вишеструка корист кроз две жетве годишње и производњу електричне енргије из обновљивог домаћег извора.
Продајом произведене хране и електричне енргије била би створена нова вредност у чијем стварању би учествовао велики број реално упослених људи који би на тај начин постајали једна истински одржива заједница способна да из произведеног вишка у некој будућности заиста и изгради национални стадион, али тада као симбол стварне победе коју би Вучић и његова банда посматрали из затворских ћелија.
На крају, без новог и другачијег погледа на правце будућег развоја Србије било какве политичке промене у Србији неће бити могуће. Без другачије понуде за којом ће народ кренути разумом Вучићев режим ће нас увести у глад и потпуни мрак све време нас убеђујући како је то у ствари за наше добро.
