Када су 1987. године незаустављиви аутсајдери из групе Забрањено пушење објавили песму “Како је Велика Британија постала пробушени долар”, вероватно нису ни слутили колико ће њихови стихови претрајати тренутак у којем су настали и чудесним лобом, попут оног којим је неку годину раније Марадона распаметио Дику Стојановића а Маракану подигао на ноге, атерирати право у мрежу и постати најбоља илустрација света у коме данас живимо. Истина, не целог, већ само оног дела којем би и ми да припадамо, мада по свему суштински важном од њега отпадамо – Европске уније.
И све буде сјајно до рефрена, када у песму мангупски ушета “Ђулијано Пике, отров за клинке”, господар женских срца, “заведе је у мраку, у великом парку”, а већ сутра, онако простачки и славодобитнички, за њом викне “пробушени долар”.
А никако да се тргну и схвате да је Ђулијано Пике у лику Америке већ давно опослио шта је са Европском унијом наумио и за собом оставио пробушени долар
Јунак наше песме, заљубљен и млад, не знајући “шта је ту на ствари”, наставља још неко време да пред њом дуби на глави, али ипак, и тако неискусан и невичан љубавно – сексуалној тематици успева да после неког времена примети промену. Јер, “Британија је постала озбиљна и тужна, Британија је постала обична и ружна”. И ето дечачког разочарења, ето љубавних јада, и ето неславног уласка “Британије” у песму Забрањеног пушења.
И баш попут заљубљених сарајевских средњошколаца тада, тако и многи од нас чак и сада, са усхићењем гледају на Европску унију која, за разлику од девојке из песме, којој је након земљотреса “нестала адреса”, адресу никад није ни имала. И пуне две деценије пред њом дубе на глави у нади да ће бити примећени и, ко зна, можда и нешто више од тога. А никако да се тргну и схвате да је Ђулијано Пике у лику Америке већ давно опослио шта је са Европском унијом наумио и за собом оставио пробушени долар.
И хајде што то многи нису успели или нису хтели да примете раније, Европска унија се потрудила да и после Ђулијана Пикеа изгледа колико толико достојанствено, па се дубљење на глави до неког тренутка у времену и може разумети. Али рат у Украјини је разоткрио сав бесмисао који куља из бриселске централе, и оголио сву пониженост и жалосну потчињеност Европске уније спрам Америке.
На страну то што је Европска унија морално банкротирала и као веродостојна слика и прилика комплетног западног света преко тога изгубила виталност и престиж у духовној и културној сфери. Све је то познато, већ виђено, описано и јасно сваком ко не затвара очи пред истином
На страну то што је Европска унија морално банкротирала и као веродостојна слика и прилика комплетног западног света преко тога изгубила виталност и престиж у духовној и културној сфери. На страну и то што је постала огледно поље за сваку врсту изобличења и друштвене патолгије. На страну и што је изгубила капацитет за креирање ичега вредног што ће надживети данашњи дан. Све је то познато, већ виђено, описано и јасно сваком ко не затвара очи пред истином.
Али овако огољена аутодеструкција и мазохистичка преданост испуњавању сваког хира Америке, од уништавање сопствене економије, самим тим на дуже стазе и егзистенције, до опасног и сасвим бесмисленог замерања преопасном противнику каква је Русија, злочин је без преседана према 450 милиона људи који насељавају овај простор. И хајде и да сагледамо положај Немачке, која је земља под америчком окупацијом и нема никаквог избора, али шта је са осталима, не рачунајући Мађарску? Одакле и чему толика решеност да се погине за оног који није ништа дискретнији, а далеко је бруталнији и опакији него Ђулијано Пике и који за Европском унијом већ дуго уназад победнички и подсмешљиво довикује “пробушени долар”?
И одакле на све то, толика опчињеност и опседнутост многих у нашој земљи, почев од најважнијих политичких актера и из власти и из опозиције па до не тако малог броја грађана, Европском унијом? Одакле толика спремност да се беспоговорно следи “европски пут”? Зар не би било најнормалније, све и да нема сада већ најдиректнијих уцена признањем независности такозваног Косова и одрицањем од Републике Српске, да се најзад са том фарсом прекне?
Јер, ствари су бестидно огољене и неподношљиво одвратне. Европска унија је постала и јадна и тужна, Европска унија је постала “обична и ружна”. И зато је, уместо дубљења на глави, много поштеније и смисленије рећи “збогом жохари”! Али то је већ друга песма.
