Зејнел Зејнели
Не волим да се враћам на оно што је било, шта је ко рекао, то се ради када се пише историја, а ову у трајању од две деценије још увек нико није ни написао и нико није ни покушао да објасни онако како се све збило на просторима некадашње Југославије и Србије, а поготову није објашњено шта се све збивало деценијама на Косову и Метохији. Како то виде Америка и њени савезници је јасно, али се сада наставља растурање Србије, и то није разјашњено до краја. На пример зашто Космет мора да буде посебна држава и зашто је Србија протерана са своје вековне територије. Затим, зашто се Турској дозвољава да се меша у унутрашње ствари Србије и због чега се све чини, да се када за то дође време Војводина претвори у, можда федералну јединицу, или нову републику и због чега је многим етничким заједницама и мањинама милије да разговарају са својим матичним државама, да преко њих решавају неке своје проблеме, а да се при том не обраћају држави у којој живе.
Зато је питање још увек актуелно зашто се сада растура само Србија, зашто тај процес још увек траје, иако су све бивше југословенске републике заокружиле и своју територију и своју државност. Србија наравно још увек то није учинила, а спас, што нас вероватно чека у блиској будућности тражи се тако што се ангажују директно неке државе да нам решевају чисто унутрашња питања. Ми за то, мени се чини, очигледно немамо времена, јер су најважнији актери ове државе, најутицајнији појединци, оптерећени већ годинама, а у последње време нарочито, тиме да ли ће Србија постати кандидат за Европску унију. Председник Тадић, не одустаје од става, „И Европа и Косово“, а Косово и Метохија у тим приоритетима је, тек на четвртом месту. И још када хектари постану неважни, већ само људи, који иначе газе по тим хектарима, онолико колико им је то дозвољено, онда постаје јасно да српска најважнија територија, клизи из државног и правног суверенитета Србије. Хеткари су одавно у туђим рукама, као и квадрати, па људи о којима толико бринемо, ускоро можда неће имати ни квадратни метар свог простора, а поготову, ако се удовољи захтеву Немачке о укидању институција Србије на северу Косова, чиме ће се изгубити и хектари и квадрати, али и људи.
За мене лично, питање Космета и очување територијалног интегритета и суверенитета на целој територији Србије је Космет, где сам се родио, радио, где су моји преци живели, где су сахрањени, где су моје ливаде и њиве, реке и пашњаци, где су моји пријатељи. На првом месту је Космет, а Европа ће доћи сама. Хтели ми или не, она нас мора примити, без обзира ко се томе супростављао и без обзира да ли је то Немачка, коју Америка, да хоће може да притисне и тако ублажи своје захтеве, а ми онда будемо примљени у ЕУ без икаквих проблема. Али то неће Америка, која нас јавно уверева да нам је место у ЕУ, а иза леђа нама чини све да нас приме тек онда када пристанемо на све уцене и све захтеве, ма како неки од њих били банални, а неки неоствариви.
Данас смо само велика држава, али слаба, сиромашна, привредно уништена, са високим степеном корупције, раздељена на партијске интересе и без јединственог става шта нам ваља чинити да будемо бољи. Највећи део странака је за Косово и Метохију, и решавање овог питања тако што Србија не би била оштећена, а за то је потребан консензус и сагласност Албанаца и њихових пријатеља. Ми пријатеље немамо, а они једине који још имају стрпљења да нас подржавају, пре свега Русија и Кина, помињу се са страхом. Те странке би би и Европу и Косово, са чиме се Западни „пријатељи“ не слажу. Други пак заговарају одрицање од Косова и Метохије и једину перспективу виде у Европи, а трећи неће никако у Европу, већ хоће Србију целу и са Косметом. У таквој ситуацији где не постоји јединствени став за спас Србије губитак је неизбежан, јер постаје опасно када се дозволи да у твојој рођеној кући, о твојој судбини одлучују други пре свега уценама, на које ми пристајемо убеђени да ће нам бити боље. У све то уплетени су туђи интереси, сујете, инат, освета поражених и понижених у одређеним историјским периодима.
Ту пре свега мислим на Немце, који су једном када су окупирали Србију, косметским Албанцима омогућили да створе велику Албанију. Када је нацистичка Немачка поражена све се вратило на своје место, а Немачкој, односно Хитлеру, није било јасно како може да га победи једна мала Југославија, слаба, ненаоружана, гладна, боса, са пушкама и вилама. Године 1999. Немци су после бомбардовања, као и 1941. године, ушетали на Косово и Метохију и признали независну републику Косово, и заузели исти простор, шест деценија пошто су га морали напустити као поражена сила у Другом светском рату. Американци никада нису били на овим просторима, али су из стратешких интереса, саградили Бодстил на месту где су до 1999. године живели Срби. Енглези су некада били власници и пребогатог рудника Трепча, па је њихов интерес био да буду на Косову и Метохији као велика сила. Турска је на овим просторима била више од 500 година. Наравно да Турци имају интересе јер су на основу војног и економског присуства на Косову и Метохији полако почели да се намећу и својим присуством у Рашкој области. Или како они кажу у „Санџак вилајету“, назив који се већ одомаћио у речнику многих политичара, а верооватно ће га бити и у уџбеницима историје ради стратешког и искреног пријатељства Турске и Србије, која је иначе прва признала независно Косово. Исто тако турски авиони су учествовали и бомбардовању, рушењу и убијању. Холанђани се инате са Србијом због сујете и кукавичлука у Б и Х, па смо због тога изгубили много времена, а за то време смишљани су разни захтеви у вези са Косметом и пријемом Србије у ЕУ.
У интервју који је председник Србије Борис Тадић дао у Дечанима, рекао је да за Косово треба наћи неко креативно решење а оно треба да поштује интересе великих сила, Албанаца и Срба. Велике силе имају своје интересе и оне не треба да се буне, јер остваривање њихових интереса Србија не спречава ни на Косову и Метохији, а ни унутар Србије. А Турско мешање у верски сукоб у Рашкој области (Културни центар за Бошњаке), пример је присуства страних држава и мешање у решавање унутрашњих проблема, што је иначе незабележено у историји било које државе на свету. Што се Албанаца тиче, њима ни на крај памети не пада да Србија штити њихове интересе, да се ставља на њихову страну, да говори у њихово име. Све остало ће од Србије радо примити. Пензије, социјалну помоћ, дечје додатке, здравствено осигурање, али не и политичку помоћ. Србија за њих је суседна држава. Албанци не подносе Србе и обратно, сем када су у бизнису, преварама, криминалу и то на штету Србије…
Они су данас Република Косово, то пише у њиховим документима, то признају велике силе и пола света и то више нико не може да врати на почетак. А да ли ће оно бити држава у правом смислу, у потпуности призната, не овако појединачно, то зависи од Србије. Али Албанци не очекују да им Србија то да и да о томе разговарају са Србијом. Они знају да ће то питање решити њихови пријатељи. А остало је још једно важно, а то је решавање питања регионалног представљања Косова на Балкану, Европи и у свету. Све остало је решено. Личним картама Републике Косово путује се проз Србију, српским пасошима до границе неког нашег суседа, признају се регистрације и возачке дозволе издате у Републици Косово, дипломе Универзитета Републике Косово, слободно се тргује, Република Косово је у важним међународним организацијама и институцијама…
Али фали им оно како кажу званично признање, како би са суседном Србијом остварили добре комшијске односе и тако испунили захтев својих пријатеља, као услов убрзаног пријема Републике Косово у Европску унију, што није немогућа ствар, поготову када ових дана ЕУ започиње разговоре са Републиком Косово о остваривању безвизног режима. А у тражењу свих решења и набрајању шта треба да се учини Косово је на последњем месту, а и Срби који хтели или не морају, због договора Србије и Косова да имају документа Републике Косово. У тражењу решења мислило се да ће бити најбоље ако се говори о Европи и о Косову, иако се унапред знало, да то није оствариво решење. И иако је Србија поражена пред крај прошле године, због тога што није добила Кандидатуру, власт је опет убеђена да може и ЕУ и Косово.
Министар Шутановац недавно каже да политика: „И Косово и Европа“ није изгубила смисао, осим у главама оних који тај смисао виде искључиво у хектарима. Ми те хеткаре нисмо контролисали још од 1999. године, чак ни један добар део хетктара нисмо контролисали унутар Србије до 2001. године. Ако у фокус ставимо живот, то су и даље два одвојена колосека. Нико не може да нас спречи да бринемо о људима који живе на Косову и Метохији. У том систему вредности најважнији су људи, без њих територија губи сваки смисао…Србија је 1999. године изгубила суверенитет и невероватно је да су неки то схватли тек 2011. године. Ипак око једне ствари се слажемо, то је да не признамо независност.
Косово и Метохија се простире на више од 10 хиљада квадратних километара и то је 15 одсто целокупоне територије Србије. Колико је то хектара признајем да не знам. На многим од тих хектара данас не живе Срби, а када не живе на тим хектарима, који су им силом одузети, које су морали својевољно или силом да продају, значи не живе на неком скученом простору. У Старом Гацку на тим неважним хектарима убијено је 14 српских жетелаца. Срби у Ораховцу могу да се крећу само петсто метара, а на своје хетктаре винограда обраслих у трње не могу да оду, а у Великој Хочи на својим хектарима не могу ни кромпир да засаде, док је Цркава своје хектаре око Пећке Патријашије морала да ограђује виским зидинама. Хиљаде хектара винограда у Сувој Реци је необрађено. И то не због тога што ти хектари нису важни, већ због страха…
Колико су хиљада хектара одузели Американци од Срба, силом и бесплатно се башкаре у Бонстилу то никоме није познато. Оних више од 50 хиљада отетих, продатих српских кућа и станова, великих дворишта и башти, питање је колико је то квадрата или хеткара туђе имовине. А када ти одузму хеткаре онда ти немаш ни где да живиш, својином је прогласи неко други, а када је твоја имовина у хектарима или квадратима у туђим рукама, онда немаш територију, а када њу немаш онда немаш ни суверенитета на истој територији, јер је твоја територија управо због одузетих хектара у туђим рукама, односно неправедном власништву. Те „неважне“ хектаре и квадрате, који значе територију, државност и суверенитет, штити још Резолуција 1244 СБ, а како то знају велики разбијачи, они траже да се Србија тога одрекне, што би значило и одрицање од свих хектара, које управо штити ова Резолуција.
То што Србија неће признати независност не значи ништа јер се одриче својих хектара, па самим тим Албанцима, Американцима и њиховим савезницима, то признање није ни толико битно. И на оно мало хектара које Србија има у власништву на северу Косова и Метохије неко је одустао да гради станове и постане власник хектара, али су нестале паре, а хектари постали ледина без титулара, као што је ледина и место где је требало да се гради Старачки дом, па је тако држава остала и без хектара и без новца, који је завршио у нечијем туђем џепу.
На Косову и Метохији порушено је, запаљено или делимично уништено близу 160 цркава и других културно историјских споменика. Неке су обновљене вољом или присилом од стране других и наравно њиховим новцем обнављају се споменици културе, које свет хоће да сврста у Косовско културно благо, а реч је о огромним хектарима. До чувеног Душановог града, призренске тврђаве Каљаје, стиже се асфалтним стазама које је изградила Косовска влада, а сама тврђава, ускоро треба да се обнови. Па ће тако нашим хектарима управљати неко други, те стога и не видим ништа рационално и разборито када ме неко тера да се одричем својих хектара и квадрата ради неке несигурне европске перспективе. Пре бих рекао да је илузија у главама појединаца ако мисле да ће уласком у ЕУ газити својим њивама, ливадама и шетати се шумама. Више од 60 одсто земље до 1999. године било је у власништву протераних. То је хиљаде хектара нечије приватне, државне или друштвене имовине, а ти хектари чинили су и стварно власнишштво Србије над Косметом, и значили су стварни суверенитет, кога нема ако нема земље и људи на тој земљи. Да ли је он изгубљен или није то су само речи, а признавање или непризнавање је политичка одлука. Да је на првом месту било Косово Србија би вероватно имала простора да говори и о свом суверенитету над својом територијом, коју полако губи политичким преговорима, уступцима и због присиле, због тога што нема јасно дефинисане политике око Космета (држави Америке и Немачке), која постаје то што данас јесте, признањима личних докумената са ознакама „Република Косово“. Ако се учини и последњи корак у ова два три месеца и укину српске институције на северу Космета, онда постају беспредметни разговори, да ли су важнији људи или хектари. А зна се једно без другог не може, без обзира на новац који си спреман да дајеш када ниси свој на своме због изгубљених хектара.
Видовдан
