Влада Србије одлучила је да у 2020. години не мења накнаду за подстицај повлашћених произвођача електричне енергије, па ће она и даље бити 0,093 динара по киловат-сату, објављено је у „Службеном гласнику”.
Накнаду плаћају сви потрошачи електричне енергије преко рачуна за струју. Повлашћени произвођачи електричне енергије су они који производе енергију из обновљивих извора. Реч је о малим хидроелектранама (МХЕ), соларним електранама, ветропарковима, биогасним електранама…
Да ли ће ова одлука да фид-ин тарифе, односно подстицаји које држава даје онима који граде ветропаркове, мале хидроелектране… бити повод да струја поскупи и у овој години, као што је био случај прошле, још је рано говорити. Али је чињеница да ће ове подстицаје за чисту енергију наставити да плаћају и социјално угрожени, који једва успевају да намире и своје рачуне према ЕПС-у.
Сва та издвајања за „зелене киловате” не би била проблематична када се не би водила политика двоструких аршина. То значи да држава, с једне стране, наставља да води социјалну политику преко киловата струје добијене из угља, и то тако што је наплаћује јефтиније него што је цена производње, а с друге стране – финансира инвеститоре чисте енергије преко џепова тих истих грађана.
Осим тога, термоeлeктране и велике хидроцентрале попут „Ђердапа” представљају једину праву енергетску стабилност Србије. Јер све и да се на сваком кораку изгради по један нови ветропарк, а кровови буду прекривени соларним панелима, наша земља не би имала довољно електричне енергије, већ би струју морала да увози.
Проф. др Бранко Ковачевић, председник Надзорног одбора ЕПС-а, каже да нигде у Европи државно предузеће нема обавезу да директно од произвођача откупљује чисту енергију, већ се то ради на отвореном тржишту – на берзи, као, уосталом, и за струју која се производи из угља.
Како наводи, губици ЕПС-а због откупа струје из обновљивих извора енергије по субвенционисаним ценама већ 2021. године износиће од 100 до 150 милиона евра годишње (ако се драстично не повећа накнада за обновљиве изворе).
– Проблем је што је производња „зелене струје” неколико пута скупља од оне из термоелектрана, а више од 10 пута скупља од струје из великих хидроцентрала. Потпуна је нелогичност и што је држава увела акцизу од 7,5 одсто на струју коју и грађани и ЕПС као државно предузеће морају да плаћају – каже Ковачевић.
Упитан како објашњава да, с једне стране, имамо социјалну цену струје добијене из угља, а с друге обавезу да сваки потрошач плаћа скупе „зелене киловате”, Предраг Симоновић, стручњак за заштиту животне средине у планинских рекама, каже да је тарифа за такозване зелене киловате основни разлог изградње разних постројења за њихову производњу и главни интерес оних који те тарифе убирају. А сваком је јасно да је реч о крупном капиталу.
– Замењивање енергије добијене из необновљивих извора оном из обновљивих јесте императив, али није краткорочно остварив и не би смео да иде на штету оних који су корисници тога. То замењивање видова енергије требало да буде добробит за све кроз смањење загађења и повећање енергетске стабилности и сигурности. Овако, како ствари сада функционишу, у први план се стављају интереси уских група изнад јавног интереса очувања природе и свих природних ресурса (кад је реч о деривационим малим хидроелектранама), као и изнад здраве животне средине, уставне равноправности грађана – каже Симоновић.
Имамо ситуацију, додаје, да се локалним самоуправама нуди добијање повољних кредита за инвестирање у ветропаркове или геотермална постројења да акционарски производе „зелену енергију” и враћају зарађени новац од њене производње у своје буџете и дугорочног друштвеног развоја.
Аутор: Јасна Петровић-Стојановић, Политика.рс
