„Железара” топи последње залихе стрпљења или како ће Вучићев режим да скрља још 400 милиона долара народних пара!

Судбина „Железаре Смедерево” требало би данас да буде позната, тачније требало би да се зна да ли ће убудуће радити под „заставом” америчке компаније „Есмарк” или ће за челичану морати да се тражи друго решење. Какво?

Недоумицама које постоје до последњег часа је кумовао и сам премијер Александар Вучић својим изјавама да „постоји резервни план”, по којем ће, у случају да „Есмарк” одустане од куповине „Железаре”, челичана наставити да ради под пуном контролом државе. По њему, у овом аранжману неће бити додатних улагања државе у то предузеће, јер је држава дала „све што је могла”.

„Направићемо менаџмент у ’Железари’ где ће бити ангажовани људи који су најбољи за куповину сировина и продају челика како би производња била настављена у пуном обиму”, рекао је Вучић пре два дана.

Речју, од стечаја, чак и у случају да амерички инвеститор одустане, нема ништа.

Овакав резервни план је, међутим, у супротности с аргументима с којима је Вучић од Европске комисије тражио додатни рок за решавање статуса „Железаре”. Подсећања ради, ми смо још 2009. године, потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, пристали да од 1. фебруара ове године не помажемо државним новцем индустрију челика. У противном, морали бисмо да платимо високе казне с којима су се суочиле својевремено Пољска и Хрватска.

Да ли је уопште могуће да смедеревска „Железара” ради без државне помоћи, што се није догодило у њеној историји, па чак и у варијанти да на њеном челу буду неки супермен менаџери? Зашто их, уосталом, држава досад није налазила? „Железара” буџет кошта између 130 и 150 милиона евра годишње.

Љубодраг Савић, професор на београдском Економском факултету, сматра да је премијер својом изјавом наговестио да је одступница могућа.

– Не може Европска комисија да буде без слуха и да дословно инсистира да одустанемо од државне помоћи као да ми то радимо из хира, јер желимо да имамо државни капитализам. Криза је показала да су сва средства дозвољена. Уосталом, и централна банка Европске уније ће убацивати у њихов систем 60 милијарди евра месечно до краја септембра наредне године – сматра Савић.

По њему, за нас је најбоље решење да „Железару” купи „Есмарк”, лошије је решење да челичана остане у државном власништву, а најлошије је да фабрика оде у стечај, чиме би 5.000 радника остало без посла, угасила би се кооперантска индустрија која је за њу везана, а од реиндустријализације не би било ништа.

– Можда је могуће наћи квалификован менаџмент који ће повећати производњу и продају уз минимум државних трошкова док не почну да дувају неки нови ветрови и не крене опоравак светске економије. Јер једном угашена челичана би се тек уз огромне трошкове могла покренути – каже Савић.

У Смедереву иначе у велику вајду од целе трансакције само још ретки верују. Томе је у великој мери допринела и сама држава. Грешке у корацима довеле су процедуру до апсурда. Најпре се спиновало о минимум двадесетак интересената за челичану. Слово се у финалу свело на „Есмарк”, који је унапред проглашен победником тендера. Тек о тендеру да не говоримо. Србија је тражила одређене услове, „Есмарк” их је, како јавише, једини испунио, и то би свуда било довољно да се потом потпише уговор. А онда су поново почели преговори као да тендера није ни било. Вест да се стране усаглашавају када је реч о чак 30 нових тачака у најмању руку је шокирала и лаике.

Спорне су сировине. Србија се плаши да ће Американци спаковати кофере кад потроше лагер, за који смо се већ задужили. Логике има, поготово ако знамо да не намеравају да дођу у Смедерево јер их вуче носталгија. Али нема логике да наши преговарачи то нису знали и пре тендера.

Ако „Есмарк” не да гаранције о „љубави на дуже стазе”, а ми оверимо „бланко рокове”, ето нам старог проблема већ на идућу зиму.

Споран је, како се чује, и број радника. Па није ли газда „Есмарка” поручио да отпуштања нема и то оверио колективним уговором са синдикатима, народски речено, док је зец још у шуми?

Говори се о природном одливу радника, а о „неприродном приливу” који месецима траје у „Железари” нико не говори. За непуну годину овде је запослено више од 500 људи на уговор! Наводно, у сусрет паљењу и друге високе пећи. Тешко да ће Американци то да плате.

Србија већ има велики цех из Смедерева на својим рачунима. Прихватила је „Железарине” дугове, а ни старе, такође америчке, још није преболела. Можда би држава на терет пореских обвезника ставила и нови рачун да није условљена од Европске уније. Тако долазимо до још једног апсурда: коначно је један од захтева ЕУ добар по грађане. Ако ништа друго, зауставиће даље срљање у дугове.

Сертић: Тешки преговори са „Есмарком”

Бујановац – Министар привреде Жељко Сертић потврдио је јуче да преговори са америчком компанијом „Есмарк” о приватизацији „Железаре Смедерево” још трају, да су вођени читаву ноћ и да су веома тешки.

То није ништа неуобичајено, у пословном свету преговори су увек компликовани, јер имате две стране са потпуно супротстављеним захтевима и интересима, а питање је да ли ће се направити компромис да обе стране буду задовољне, рекао је Сертић новинарима у Бујановцу. „Преговори још трају, а сам премијер Александар Вучић је најавио да имамо и ’план Б’ уколико не будемо задовољни оним што „Есмарк” буде понудио”, казао је министар.

Он је поновио да ће ако дође до реализације „плана Б” влада водити рачуна не само о великом броју радника, већ и о читавој железари због њене укупне важности за Смедерево и Србију. Танјуг

О. Милошевић – Ј. Рабреновић, Новости