Излазак из века распада мање спречавају политичари, а много више елите, које не раде и не мисле оно што мисле да је најбоље, већ једино што умеју да раде и мисле
На врховима пушака Карађорђеви устаници 1804. године односе Србију из избегличког 18. столећа у 19. – епоху националног ослобођења и стварања модерне државе. Још више, међутим, формирање српске нације обележава ту епоху раста сваке врсте, у којој Србија, сразмерно својој величини, постаје за досељенике најпожељније место на свету после Америке. Успињући се деценијама вољом сопствених грађана и елита – углавном изван геополитичких пројеката великих сила тог времена, а често и упркос њима – мала јуначка краљевина на крају пута постала је морални образац словенског света. Тај велики век Србија завршава 1918. пировим тријумфом, када се на свој историјски врх успиње са преко 40 одсто становништва мање него што је имала 1912. године, када је ушла у серију ослободилачких ратова.
Век успона економски је објашњен стварањем друштва слободних сељака малог поседа. Политички пак – неоптерећена племством, кога није ни имала – Србија 19. века јесте демократско друштво. Она то постаје и у доживљају нације као мултирелигиозне заједнице, у којој Србе окупља свест о заједничком језику. У том столећу дакле Србија се фокусира око националне идеје, која не искључује већ сабира; која је офанзивна, али није агресивна; која, на крају, производи вредности, а не деструкцију. Србија 19. века исписује најбоље странице своје историје ограничавајући своју политику искључиво границом интереса своје широко засноване нације, далеко од сваке идеје која излази из тог оквира.
Србија 20. века, са друге стране, јесте Србија која тај оквир замењује идејом интернационалних интеграција – најпре југословенских, потом оних под окриљем комунистичке интернационале, и на крају европских. И управо та Србија која излази из оквира своје нације јесте Србија дезинтеграција – државне, која без прекида траје од 1918. до данас; за исто време и националне, у којој најпре губи оквир мултирелигозне нације окупљене у заједничком језику, да потом не би успела да дезинтеграцију заустави чак ни на границама православља. Ако је 19. век био епоха националне интеграције, 20. је век националне дезинтеграције.
ЕЛИТА КОЈА НИЈЕ СРПСКА
Много је објашњења за тај феномен: узроке распада неки су видели у драматичном губитку људства 1912-1918. и 1941-1945, па и 1991-1999; затим у деловању политичке идеологије Католичке цркве, која већ од 1918. почиње да намеће религију као границу нације и самим тим производи агресивне религијске национализме; на дезинтеграцији раде и британске владе и тамошње масонске ложе; своју улогу од друге половине 30-тих година има и комунистичка интернационала; ту је и заостајање Србије у индустријском развоју; распад блоковског света с краја 20. века, српском корпусу је одредио да расцепкан постане део католичке Средње Европе под доминацијом Немачке; никако не треба заборавити улогу 70-годишњег идеолошког рата, који цепа исти тај српски корпус.
Колико год сви ови разлози били одбрањиви као такви и колико год у различитим раздобљима неки од њих доминирали у односу на остале – сви они пресецали су се у дуготрајном формирању српске 20-вековне елите, која је била посвећена разматрању о Србима и Србији искључиво као деловима наднационалних државних и регионалних структура. Иако је Србија, и у Југославији и ван ње, за глобалне и континенталне оквире била сувише мала да би иједан свој унутрашњи проблем решавала изван својих граница, та елита била је научена да ништа не решава у том за њу мизерно малом оквиру, него искључиво у границама ширих ентитета, који су надилазили и државу и нацију. Тако да су наша решења у 20. веку шетала од Лондона и Ватикана, преко Москве и Вашингтона, до, данас, Берлина и Брисела. Када се, рецимо, проблем српске економије није могао решити у Бриселу – а по дефиницији није могао – српска елита била је бесна на размажене раднике; или, када се национално питање није могло решити у Берлину – јер Берлин није заинтересован да решава српско питање – кривицу је пред елитом понео народ затуцаних националиста. Тако је српска елита носила терет самонаметнуте кривице пред светом и тако је услов сваке њене даље еманципација у том интернационалном оквиру био презир према народу, што је довело до тога да она интересно престане да буде српска.
Отуда је најважније српско питање данас: када је заправо завршен наш 20. век, епоха државне и националне дезинтеграције и привредне и културне регресије – времена када нас је елита уверила да ћемо опстати ако престанемо да будемо нација и поново постанемо народ. Немачка је тај век свог рушилачког национализма и тешког страдања завршила још 1989. падом Берлинског зида и уједињењем. Кина исте године на Тјенанмену убилачком одлуком, коју данас пред историјом правда чињеница да је баш тада и тиме бирала хоће ли у 21. век ући као светска сила у настајању или западна колонија најјефтиније радне снаге на свету. Русија је ушла последњим даном 1999, који јој је на чело довео Владимира Путина. Америка је, наравно, такође ушла, с тим што чека расплет своје позиције једине суперсиле како би могла да одреди да ли је за њу ново столеће наступило падом Совјетског Савеза 1991. или рушењем „близнакиња“ десет година касније. Државице нашег дела Балкана свој улазак у 21. век обележиле су стицањем независности…
Када је, међутим, Србија ушла у свој 21. век? Одговор је драматичан – још није ушла. Србија још увек живи у свом столећу дезинтеграције. Није реч само о томе да сви показатељи сведоче како дезинтеграције нису завршене него су, напротив, продубљене и интензивиране чак и у оним сегментима где је Србија показивала извесне добре резултате током свог „хронолошког“ 20. века, попут привреде, на пример. Реч је о томе да је српска елита – упркос томе што је (национална) дезинтеграција дубоко захватила и српски православни корпус (Црна Гора, Војводина), чак и саму Цркву – и даље инсистира на решењима која трансцендирају национални корпус, и даље их тражи изван себе. Зато се можемо смејати док се нашој елити зноје дланови пред питањем хоће ли добити кандидатуру за ЕУ, коју, узгред, плаћа одрицањем од темељних националних интереса; или док председник Србије не може да отвори ни најобичнији мост који спаја две српске обале Саве а да не помене његов значај за регион; или томе што сваки помен националног унутар те елите аутоматски ствара нелагоду и подтекст да је реч о нечему што се супротставља демократском.
ДА ЛИ СУ ТО БИЛЕ ШАНСЕ?
Србија је, наравно, имала своје шансе да напусти 21. век. Прву је имао Милошевић 1989, када је имао велико поверење грађана и маневарски простор да раскине са идеолошким комунизмом и да бар српске циљеве током распада државе на светској позорници учини легитимнијим. Наравно, данас, са искуством 1999. и 2000-тих остаје нам у мраку оно што нам је пре тога изгледало јасно – да је Милошевић имао простора да другачије прочита пад Берлинског зида и да на неким ширим основама заснује национални покрет. Шта год мислили о њему, док проток времена гута сувишне детаље, остаје чињеница да је успео са Републиком Српском, која јесте макар тренутак прекида дугог тренда дезинтеграција и, у тренутку када разумевамо све историјске силнице из 90-тих, тај српски посед на левој обали Дрине делује као прави подвиг, не мањи од онога који ћемо уписивати и ако у следеће две деценије таква опстане.
Друга прилика да Србија изађе из 20. века био је Пети октобар, епоха у којој су се – колико год то изненађујуће звучало – чак боље понели политичари него елите. Ђинђић, који пред крај свог живота разумева да он сам није део новог историјског процеса ако се сам за то не избори, показује намеру да прекине дезинтеграционе процесе и умире као највећи противик тих елита, које га данас присвајају. Те елите према Коштуници никад нису имале илузија нити он према њима: чињеница да је отишао са власти омрзнутији међу њима него кад је дошао сведочи само о његовим покушајима да води српску а не интернационалну политку и да кочи и успорава процесе дезинтеграција. Чак ни Тадић није омиљен међу тим елитама, које су одувек гајиле презир према његовом политичком педигреу, реторици и прокламованим намерама, али им је наду у њега враћала његова слабост да им се одупре.
Отуда излазак из 20. века данас мање спречавају српски политичари – на којима је сав одијум грађана – а много више елите. Јер оне не раде оно што мисле да је најбоље, оне раде једино што у скоро стогодишњем континуитету умеју да раде, будући настале и формиране на идеологијама и погледима који државу Србију и национални интерес потпуно искључују. Зато суштинске промене – а то јесте излазак из 20. века – Србији не могу донети политичари, ни нови ни стари. Уосталом, тројица од њих четворице за последњих 20 година покушали су то и настрадали, а онај који (још) није то је само желео до тренутка кад се уплашио за себе. Иако није свеједно ко ће сутра владати Србијом, промену може да донесе само смена елита. Умеће политичара ту може да буде само у следећем: они могу – и то јесте њихов налог – да покушају мирну смену елита и да спрече наступајући обрачун грађана са тим елитама. Политичку артикулацију грађана данас ћемо најлакше препознати у озбиљној народној политици српских лидера са севера Косова, артикулисаној изван главних токова и реторичких фигура српске политике и, посебно, изван утицаја елита, које данас, немоћне пред њиховим аргументима, настоје да им одбију неко перо већ болесним медијским спиновањем. Јер њих четворица сведоче да је 20. век одавно Србима исцрпео духовне, културне и политичке ресурсе; он данас исцрпљује и физичке ресурсе, одакле ствар побуне грађана против елита постаје питање живота и смрти, у најелементарнијем физичком смислу.
На питање да ли је то могуће избећи – дакле да ли је могуће избећи грађански сукоб – данас из много разлога није лако бити оптимиста. А тај песимизам на сто баца питање хоће ли Србија из 20. века излазити на исти начин као што је улазила у 19.
П.С. Будући да аутор ни по знању ни по образовању није историчар, предлажем да се овом тексту пре приступи као некој врсти његовог гласног размишљања и позива на исто, него као према претенциозном покушају да нуди историјске синтезе и заувек дате истине.
