Земља без крава огрезла у млеку

Поточање – Како су ствари кренуле, ја ћу бити последња од три генерације у Радовићима који ће затворити шталу и престати да се бави сточарством и организованом производњом млека. Двојица синова отишла су за својим послом у Београд. Немају велике плате, али и то им је боље него да стрепе шта ће сутра бити са производњом и откупом млека. Једноставно, тешка срца сам преломио и рекао им – идите децо, овде за вас нема (х)леба, јер овој држави, очигледно, није стало до дугорочне сточарске производње и остајања младих на селу.

Ову невеселу причу чули смо ових дана од Ранка Радовића, вкв мајстора, пензионера, из села Поточање, у близини Ужица, који уз скромно имање има десетак крава музара и још коју јуницу приде. Иако, како рече, спада међу веће произвођаче млека у свом крају, па самим тим има и нешто већу откупну цену, он на крају сваког месеца,  види да је стално у малом губитку. Мора од пензије да дотира трошкове за све скупљу и све мање исплативу производњу млека.

Држава је, каже Радовић, можда с правом направила разлику у цени фаворизујући оне с већим испорукама. Цена за више од 50 литара млека дневних испорука је 30, а за оне с мањим – испод. Мука је, тврди, што је све испод 35 до 40 динара за литар сировог млека – чист губитак за произвођача.

Све, од вакцинација грла, контрола исправности млека, ветеринарских и других услуга – кошта. И све је скупље. Чак и обележавање грла је поскупело са 500 на 1000 динара по грлу. О нафти, одржавању машина, деловима за механизацију, сетви, жетви… да се и не говори.

„За мојих десетак крава морам годишње да обезбедим 50 тона силаже и најмање 2000 бала сена. Бар 20 тона. Да бих имао више квалитетног млека потребне су ми и тоне концентрата. Све то морам да пренесем преко руку. Да покосим, силирам, покупим, зденем… Имам три трактора. Ех, када би могао у исти част сва три да возим, можда би и постигао да све сам посвршавам на време. Морам да плаћам људе да ми помогну.

У штали сам у четири сата изјутра. Сваког дана. Нема годишњег одмора, боловања или слободних дана. С риком стоке почињу ми Божић, Васкрс или крсна слава. Пре неки дан нико из наше куће није отишао на једно весеље, јер су ми се две краве телиле. Морао сам да их чувам. Моја жена и ја постали смо робови наше стоке. Али, ми, за сада, немамо куд. Тераћемо докле будемо могли – и крај”, поверава нам се Радовић јетко, док разбацује бале сена својим кравама изнад чијих глава електрична муволовка с праском тамани мушице.

Радовић има уговор са Златиборцима о откупу млека. Људи му, каже, уредно и поштено плаћају преузету робу. По тржишној цени. Поклонили су му и расхладни уређај за млеко. Све је у реду, али он нема гаранцију да ће тако бити за годину или две, а млекаре, поготово мале, локалне, нестају готово преко ноћи.

Радовића, како нам рече у нешто мирнијем тону, као човек који је неке ствари ставио на своје место, не боли толико чињеница што се од производње млека не може пристојно живети, што је држава допустила да се преполови сточни фонд за десетак година, а земља огрезне у јевтином увозном млеку, већ што нико не мари за будућност села. Не само сточара. Они, каже, сада плаћају високу цену глобализације и нашег приступања Европској унији, али шта ће бити за 10-15 година с нама, нашим селима и пољопривредом, када дођу на ред ратари, повртари и воћари, рече Радовић и довикну жени да зове ветеринара да обележи телад. Има пара – добио је други део пензије.

Слободан Костић, Политика

Фото А. Васиљевић