Од половине до две трећине испитаника који су учествовали у истраживању Центра за развој синдикализма о радничким правима, рекло је да се у Србији права радника не поштују ни мало, или се поштују веома мало, изјавио је један од аутора истраживања Срећко Михаиловић.
Истраживање је обухватило 2.500 радника из пет категорија, и то по 500 радника који су у радном односу на неодређено време, на одређено време, „уговорних радника“, односно радника на привременим и повременим пословима, који раде на основу уговора о делу или неког другог типа уговора, затим надничара, радника на црно и незапослених радника који траже посао.
„Половина радника у радном односу, и оних на неодређено и оних на одређено време, сматра да се права не поштују“, рекао је Михаиловић на конференцији за новинаре на којој је представљено истраживање.
Он је истакао да 69 одсто надничара и радника на црно наводи да се радна права не поштују.
Михаиловић је навео да је само између три и девет одсто испитаника рекло да се радна права поштују.
На питање на чијој страни је држава, од 65 до 71 одсто испитаника одговорило је да „власт и држава штите интересе капиталиста“.
Према његовим речима, само између осам и 17 одсто испитаника сматра да се штите интереси радника.
Михајловић је рекао да је 52 одсто надничара навело да је имало искуства са закинутим радним правима, а такво искуство је имало 39 одсто радника на одређено време и 36 одсто радника на неодређено време.
На питање која су им радна права била угрожена, 45 одсто испитаника је рекло да је то мала плата, рад без уговора о раду навело је 31 одсто, 28 одсто је рекло нередовна исплата зараде, 25 одсто нередовно уплаћивање доприноса за социјално и здравствено осигурање, 23 одсто је навело мобинг, неплаћени прековремени и ноћни рад 22 одсто, а дискриминацију и непоштовање радног времена 21 одсто.
Никоме се не жале
Најкатастрофалнији налаз у овом истраживању је ћутање оних чија су права прекршена. Од радника који су навели да су доживели да им се крше радна права, 86 одсто уговорних радника је рекло да се никоме није жалило, а то је навело 84 одсто надничара, 82 одсто радника у радном односу на одређено време и 69 одсто радника у радном односу на неодређено време. Они ћуте и трпе, рекао је Михаиловић.
Kао разлоге за непријављивање навели су страх да не изгубе посао, увереност да се ништа не може учинити, зато што сматрају да су сами криви за оно што им се дешава, као и нада да ће бити боље.
Један од аутора истраживања Марио Рељановић рекао је да су резултати истраживања показали да су „радници обесправљени, у тешком положају и обесхрабрени“.
Он је навео да је „81 одсто испитаника рекло да је важно да нешто раде под било којим условима, на било ком послу“. Рељановић је рекао да они „имају страх од тога да ће остати без посла, да ће на овом тржишту рада дуго чекати на наредни посао, и да ће, када га и пронађу, он бити под истим условима као и претходни“. „Лоши услови рада се доживљавају као нешто што је нормално. Нормална је атмосфера минимума законских права, као и игнорисања незаконитог рада послодавца која иде и испод минимума“, рекао је Рељановић.
Н1
statistika = tačan skup netačnih podataka