Земља се драматично убрзала по сили мистериозног фактора

Одавно је познато да се Земља окреће око своје осе различитим брзинама. Још средином 18. века Имануел Кант је открио да су на то утицале месечево-соларне плиме. У данашње време, развојем прецизнијих метода мерења, његова хипотеза је потврђена. Сада се брзина ротације мери са тачношћу од делића милисекунди.

Како се испоставило, планета се заправо мало успорила од Кантовог времена. Астрономи изражавају ове промене у погледу дужине дана, који се повећава за око 1,2 милисекунде по веку. У дану има 86.400 секунди. А од 1967. године постоји атомски сат, који за разлику од планете ради константном брзином. Када разлика постане критична, Координисано универзално време (УТЦ) прилагођава се сваких неколико година крајем децембра или јуна увођењем додатне секунде. Ово је последњи пут учињено крајем 2016.

„Од 1962. године брзина ротације Земље помно се проучава, упоређујући очитања атомског сата ТАИ са скалом УТ1, одређену положајем звезда, квазара, свемирских летелица. Од 2016. године дан је скраћен за три милисекунде од тада“, каже доктор физике и математике Леонид Зотов, виши истраживач на Московском државном универзитету. Чини се да је одступање занемарљиво, али познавање брзине и положаја осе ротације неопходно је за цивилну и војну навигацију високе прецизности. Мерења из целог света обједињује Међународна служба за ротацију и референтне системе Земље са центром података на Париској опсерваторији.

Сада је време мерено ротацијом Земље почело да престиже атомско време. Раније је УТЦ секунда била краћа од секунде Земљине ротације УТ1 и чинило се да се атомска временска скала креће напред, што је захтевало увођење додатне секунде, што је успорило први „сат“. Сада су ове скале готово једнаке. Садашњих 365 обртаја Земље прете да постану рекордно кратки у последњих 60 година. Ако планета настави да се убрзава, 2026. ће се разлика приближити критичној – 0,9 секунди. Чувари времена ће бити приморани да први пут у историји одузму времену секунду.

Иако научници разумеју зашто је Земља одједном пожурила, то није тако једноставно. Многи фактори утичу на брзину ротације, која се стално мења и подложна је различитим циклусима. Конкретно, у циклусу од 18,6 година, наша планета се скупља дуж екватора, а затим се шири. Ово је последица гравитационог утицаја Месеца. Промена облика се огледа у брзини ротације. Планета је попут балерине: што више приближавамо руке, брже се вртимо. Постоје и краткотрајне промене плиме. „На ово се надовезују сезонске промене, када се Земља брже окреће и успорава током године под утицајем ваздушних струја“, наставља научник. Атмосфера мења ротацију планете. Када се западни ветрови појачају, мало се успорава. У просеку, најдужи дани су 1. маја и 7. децембра, а најкраћи 4. августа. Осим тога, феномен Ел Нињо омета овај процес сваких неколико година.

Астрономи су реконструисали брзину ротације Земље од ‘50 -их. Подаци нису најпрецизнији, али заједно са савременим омогућавају да видимо неке обрасце током више од века и по. Посебно су занимљиви циклуси успоравања и убрзања од 60, 20 и 10 година, који се називају деценијски циклуси. Они још нису у потпуности објашњени. Деценијски циклуси нису повезани са атмосфером и океанима, објашњава Леонид Зотов. По његовом мишљењу, 20-годишњи циклус је вероватно последица месечевог орбиталног кретања, а 60-годишњи циклус је последица процеса у унутрашњости планете.

„На пример, на граници између језгра и Земљиног плашта ротација језгра мало заостаје за ротацијом плашта. Али са површине не видимо шта се дешава у дубини, можемо судити само по посредним подацима“, објашњава истраживач. Ако је утицај Земљиних слојева на ротацију сасвим природан, онда је синхронизација са променама глобалне температуре мистерија. Уочава се да се Земља током загревања убрзава. Тако је било тридесетих година прошлог века и дешава се сада. Мало успоривши ’70 -их и ‘90 -их, планета је почела да добија на замаху у наше време. Још увек није јасно како су климатске промене и стопа ротације повезани.

Већ је практично доказано да глобално загревање мења померање осе ротације Земље. Њена тачка пресека са површином на северној хемисфери означава географски Северни пол. Сама осовина стално иде напред-назад негде у Северном леденом океану.

Међутим, како су кинески научници недавно израчунали, средином деведесетих година померање је нагло променило смер, а пол се померио према истоку. Аутори рада сматрају да је то последица убрзаног топљења глечера и прерасподеле водене масе по површини планете. Али померање осе не би требало да утиче на брзину ротације, барем у теорији. Реалност би се могла показати сложенијом, каже Зотов.

„На њој се све време дешава нешто са различитом периодичношћу. Оса се њише и истовремено заноси, ротира са амплитудом од пет метара, постоји годишња флуктуација“, наводи он.

У недавном чланку у часопису „Нејчер“ указано је на феномен назван Чендлерово осциловање Земљине осе ротације, откривено у 19. веку. То је помицање полова за неколико метара напред-назад сваких 14 месеци.

„Земља се љуља попут клатна и истовремено благо одступа лево и десно“, објашњава научник. Сваких четрдесет година, Чендлерово колебање се наизменично појачава и слаби, а осовина Земље се синхронише.

„Сада је епоха пригушивања Чендлерове осцилације. Помак осе се појачао – исписује вртлоге, прави завоје“, наводи руски научник, преносе РИА Новости

Године 2020. су се приближила три феномена: максимуми глобалне температуре и брзина ротације Земље, као и скоро потпуно слабљење Чендлерове осцилације. Остаје да се види како је све ово повезано.