Краљево – У Србији се обележава 120 година задругарства, али се број истинских земљорадничких задруга на прсте може избројати. У Задружном савезу за рашки, моравички и расински округ, са седиштем у Краљеву, од секретара Стева Радојчића дознајемо да је до пре две деценије на овом простору постојало око 140 земљорадничких задруга. Међутим, уз рђаве прописе о стечају и приватизацији већина их је угашена, а имовина попут објеката, кланица, сушара, фабрика сточне хране и машина је распродата и опустошена, тако да је сада тек тридесетак регистрованих које се углавном баве трговином. А, потреба организовања пољопривредника постоји и све је више њих који то увиђају па су, рецимо, у овом крају у задруге удружени пчелари извезли више меда заједно него понаособ. Такође, на подручју Краљева и Чачка однедавно се удружују воћари, заједничким средствима граде хладњаче како би ту робу понудили у тржишно најпогоднијем моменту.
– Постоји код нас па и код појединих политичара уверење да су задруге реликт комунизма, да су кривци за поратно одузимање земље сељацима. А, задругарство у Европи постоји више од век и по. У Србији се јавља крајем 18. века јер је сељаку најважнија сигурност, да произведено прода и наплати. Да не говоримо о јефтинијем снабдевању семенима, ђубривом, о бржим и већим кредитним подстицајима, праведнијој расподели субвенција. Све је то лакше уз удруживање у задруге, али ту још нема истинске подршке државе јер, ето, било је осам верзија и још није донет нови закон о задругарству – истиче Радојчић.
Наш саговорник наводи и низ примера из развијених европских земаља, попут Данске где све што се произведе иде преко задруга, легално па се не дешава да, рецимо, говече за које власник од државе добија субвенцију оде накупцу и у буџет се ни динар не враћа. У Краљеву, примера ради, сточна пијаца углавном ради током ноћи, између четвртка и петка, и сва понуђена стока се прода до свитања. Само мали број грла долази на простор пијаце, јер се накупцима стока понајвише продаје из камиона, на „дивљим“ продајним местима у околини пијаце.
Иначе, данашње сточне и кванташке пијаце су најдрастичнији пример „сиве“ трговине а, према важећим подацима, у Србији их има око четири стотине. Ту је, поред стоке рачунајући и продају воћа, поврћа, млечних производа, живине, јаја… око 70.000 продајних места на којима ради око 100.000 људи. Рачуна се да се најмање трећина ових производа продаје на „црно“ па држава годишње губи око 300 милиона евра.
– Сматрам да би се повратком задругарства, тј. удруживањем сточара и других пољопривредника ова трговина у знатној мери вратила у легалне токове а зауставио би се и пад броја стоке. Јер, према последњем попису, на подручју Краљева има свега 13.000 грла говеда, што је ново смањење сточног фонда, а примера ради у деветој деценији прошлог века Србија је извезла око 30.000 тона јунећег меса, а од 2000. године до данас свега 2.600 тона – каже Радојчић.
М. Дугалић
Политика
