Историјски Скадар био је у прошлости столни град илирских Срба, чак 1000 година непрекидно. Садашње име је добио по С(к)ордисцима, од ариј. шард’а, Сарди (Сорди, Серди), име за Србе у значењу божанских придевака „пркосан“, „одважан“ или „Ветар који ломи“. У њему је други пут крунисан двоструки цар Бодин, „ратоборни злоћа“ како га зове цариградски историчар Ана Комнина. Старо име Скадра је Росафа а још старије Илион, као поприште србског грађанског рата, у опсади града бесмртнога песника Илијаде како је то аргументовао М. Јаћимовић.
Митолошка грађа песме „Зидање Скадра“ на Бојани, немерљиво је старија од њеног историјског оквира. Да би се разумела митолошка објашњења песме „Зидање Скадра“ треба знати да је епски град народног предања „тврђава“ неба:
Град градила бела вила,
Бела вила Самовила.
Од истока до запада,
Од запада до севера,
Од севера па до југа.
Небески „град“ који семантички дође од √ г(у)рд, пребивалиште, станиште, поприште је непрестане борбе светлости и таме, управо пресликане из непрекидне смене директне (сферичне) и индиректне (поларизоване) светлости, која је нама позната као мит, од ариј. √ мит’, пар, два, борба или једноставно ротација Земље која чини ток Стварања.
У песми се девет пута понавља подизање темеља при зидању града, што је магијски поступак у вези девет чакри ентитета Земље. За магијско отелотворење града у земаљски временски ток потребан је циклус и тачно одређено време (као например код сетве усева): Не могаше темељ подигнути, / а камо ли саградити града.
Три стотине мајстора песме „Зидање Скадра“ на Бојани песничко су поређење за 365 дана циклуса Године, а време градње од „три године“ поређење у преносном смислу, које се односи на три зимска месеца одсуства живота. После зимског мртвила, небо равнодневице доноси мистерију обнове Природе или ток Остварења.
Митолошка песма „Зидање Скадра“ износи песнички пар Стоју и Стојана као пасиван и активан принцип целовитости, који су „стојни“ као што је то Сунце божије на небу или темељ грађевине на Земљи. „Раде неимар“ је оличење самог циклуса тока Стварања, а историјски се везује за „богомилског“ владику „госта Радина“ с двора Сандаља Хранића, који је саградио чувени стари мост у Мостару.
Број три је добро познати општи астрофизички принцип магнетног фокусатора Земље по коме је настала у изрека три пута Бог помаже (М. Стевачевић), па аналогно томе вила која је помоћница богиње Нава или сама Богиња задужена за правду (космичку), три пута руши темеље Вукашину краљу (титула месечеве лозе).
Сви носиоци драмске радње у песми „Зидање Скадра“ су имена за различита митолошка оличења светлости. Три брата Мрњавчевићи: Вукашине краљу, Угљеша војвода и Гојко су оличења тројне светлости ноћног Сунца, као што су то Ноћило, Поноћило и Зорило а потврду даје семантика њихових имена. Вук је оличење ноћи, нарочито зимске и Месеца господара вукова, од аријског или архаично србског врика (срб. рег. врколак), вук или Месец. Угљеша је такође божанско име, од ариј.угреша, „моћан“, „страшан“, име за господара Нава. Гојко, ариј. го’ја, „скривени“, придевак је за Огањ (Сунце) које станује у води, а то је управо јутарњи Огањ на јутарњој роси.
Трећи брат Гојко је јутарњи облик тројног ноћног Огња, који се пореди са Зорилом најјачим створењем на свету јер побеђује таму Ноћи. Према томе, Гојковица је пасивно оличење јутарњег облика тројне Зоре, што налази потврде у речима њеног мужа: Имао сам од злата јабуку, / па ми паде данас у Бојану. Јабука је поређење, једнакост и замена за светлост сунца као митски симбол плодности, због свог округлог облика и црвене боје. Отуда се девојка и невеста зову „румена“ или „златна“ јабука, па „отићи на јабуку“ значи отићи на прошевину.
Посебно је значајно „лудо (млађано) чедо“ и дојенче „нејаки Јово“ не само за објашњење овог имена, већ и као семантичка потврда младог Сунца у зимском периоду, које се тек „доји“ новом светлошћу годишњег циклуса, па га доје „за годину дана“. Име Јова, ариј. џава (= ја’ва, ток), брзина РВ I, 112, придевак је Огња у значењу „млади“ као што је то староиталски Јупитер Veiovis (21.5). Отуда, Јова је оличење младог Сунца о зимском оврагу.
Епско стваралаштво народног предања и митологија не почивају на етичким начелима, већ на космичким законитостима основних небеских кретања. „Зазиђивање“ Гојковице или епског оличења Зоре је друго име за део циклуса године, епски пресликан у градњу „града“ или „храма“ небеског. Митолошки, то је класичан пример имитативне магије који се заснива на астрофизичкој законитости, где је индиректна светлост само поларизована, за разлику од директне која jе сферична и делимично поларизована, јер се одбија од облака и небеског свода.
Веровање, да зазиђивање животиње, сенке као човековог двојника или самог човека у темеље грађевине доноси успешност градње, аналогна је оличењима директне и индиректне светлости, па није никаква окрутност и варварство како се некима из незнања причињава, већ сасвим проста песничка слика митолошког поређења код народног приповедача.
Слободан М. Филиповић / Весник.нет
