Студија Весне Марјановић пружа занимљиве информације о историји веровања у вампире, истраживања тог сујеверја, не пропустивши да подсети да је реч вампир потекла са ових простора
Књига “Живи покојник”, у издању “Службеног гласника”, бави се феноменом вампиризма и “животима немртвих”. Њен први део чини студија “Представа о вампиру” етнолога др Весне Марјановић, а други новела “Упитај мрак” Дејана Стојиљковића.
– Књига “Живи покојник” без сумње изазива адреналински удар. Студија Весне Марјановић, у којој објашњава генезу једног митолошког бића, изоштрава вид, а прича Дејана Стојиљковића узбуђује, убрзава пулс, чинећи читаоца спремнијим да се супротстави или утекне – истиче уредник издања, писац и академик Горан Петровић.
Студија Весне Марјановић пружа занимљиве информације о историји веровања у вампире, истраживања тог сујеверја, не пропустивши да подсети да је реч вампир потекла са ових простора.
– Александар Лома каже да вампиризам није српски специјалитет, али је реч вампир у европске језике ушла из српског језика у првој половини осамнаестог века посредством бечких новина, које су се биле расписале о наводним случајевима вампиризма на тлу северне Србије – истиче Весна Марјановић и подсећа да је највише усмених предања о вампирима на овим просторима сакупио Вук Караџић са својим следбеницима.
Верује се да је вампир нечисти покојник који с времена на време устаје из гроба и враћа се међу живе. Као сабласт већином прогони своје сроднике и симболизује деструктивну себичност и жељу за животом.
– Данас га млађе генерације описују на основу Стокеровог филмованог лика грофа Дракуле – пише Марјановићева. – Бледа лица, црвених усана, понекад издужених ушију, изражених и избачених зуба, дугих, повијених и модрих ноктију, увијеног и дугог огртача црвено-црне боје. Приликом теренских истраживања у Ђердапу мештани у селима Добри и Бољетину казивали су да се вампир претвара у слепог миша или лептирицу, па брзо мења простор и напада људе. У Румунији га описују као грофа Дракулу, само у исцепаној и похабаној одећи. На Косову се помињало да вуче мртвачки сандук за собом, у Срему је увијен у бело платно, а у Банату у црни огртач.
Поједини јужнословенски народи веровали су да се вампир јавља у облику длакавог пса, да има крваве очи и зубе и да из уста бљује ватру, да је као мешина испуњена крвљу. Код словенских народа вампир је дух умрлог, леш који је оживео зли дух или ђаво. Најпознатији вампир са ових простора свакако је Сава Савановић, о коме је и Милован Глишић написао приповетку “После деведесет година”.
– Давно заборављени ритуали у култу покојника и веровањима у загробни живот утицали су на стварање нових представа о веома атрактивној и новој појави, комерцијално исплативој, која чини овоземаљски живот забавнијим. Филм као моћни медиј данас је креатор два облика трансформације зла које човек носи сам у себи – једног отелотвореног у вампиру, а другог у животињском демону – вуку.
Последњих година у филмованим причама вукови и вампири су постали непријатељи, али и представници демонизације друштва и појединачних карактерних особина савременог човека.
– Узрок увођења вампира у друштвену стварност је заборављена, а последице се формирају на начин који диктирају модерна друштва – каже Весна Марјановић. – Представе о покојнику који наставља живот после смрти у овом свету сачуване су у европском фолклору и део су општег цивилизацијског наслеђа, а чини се данас понајвише код балканских народа.
Новости