Мој идеални свет није твој идеални свет. Када бих мислила супротно, не бих била ништа боља од њих. Како бисмо створили нешто што би свима одговарало?
За неупућене, Џорџ Орвел је рођен на данашњи дан 1903. године што нам је одлична прилика да откријемо стравична предвиђања овог генија која су се обистинила. Још један повод због којег пишем текст је што сам јуче у аутобусу број 56 видела дечка који у „мору дрогираних мозгова“ , чита је*аног Орвела. Капа доле.
Ако замислимо свет у коме је сваки наш покрет, свака изговорена реч и израз лица под наџором и контролом, више нећемо помисити да нас неко шпијунира, уходи или контролише. Не зато што су ствари сада боље него у Орвеловој 1984, већ зато што за тим више нема потребе.
Није ли наше такозвано демократско друштво уствари само привид, не живимо ли сада у Орвеловој 1984? Увек је било прогањања, само на другачији начин. Данас је све исто, само филозофски потковано и тежи ка тоталној, генералној контроли или грешим?
Па побогу, живимо у веку савремене електронике и техничких средстава. Пошто се велики део популације „селфира“, „чекира“ и „тагује“, зашто би нас ико проверавао? Поред друштвених мрежа, зашто би се ико трудио? Ми смо увелико у Орвеловој 1984 и поносимо се тиме. Не само то, ми је обликујемо, прилагођавамо јој се, креирамо је. Ми је живимо, и то у 21.веку.
Да зна, Орвел би полудео јер се свет изменио тачно у складу са принципима „новоговора“. Пошто „Велики брат“ више нема негативну конотацију, какву му је овај геније „приписивао“, ствари постају још трагичније. Од озбиљне теме за велике, али и људе који су употребљавали мозак, до забаве за веома младу или веома стару господу. Пензионере.
Можемо рећи да је цивилизација последњих деценија чак и превазишла његову бујну машту. У савременом друштву, човек је роб иако није у ланцима јер ланци су у њему. Жеље и мисли које му се намећу окују га јаче од било каквих ланаца. У спољашњим ланцима је бар свестан и може да покуша да се ослободи, али унутрашњих није и носи их у заблуди да је слободан.
Долазимо до закључка да демократија прикрива зависност прерушену на много начина. Није ли у комунистичким земљама то много отвореније? Комунисти су лепо имали УДБУ, КГБ, Сибир, Голи оток, ствари су се тада називале правим именом. Данас је то демократија. Живимо, али робујемо новцу.
Ево на пример, „либерална“ Енглеска је данас „1984“. Пре свега због милиона камера на улицама, тајне полиције која прислушкује разговоре и чита мејлове (САД-ЦИА), и то све под сенком „политичке коректности“. Не ради се овде о теорији завере већ о модерном начину да се угуши слобода говора.
И да, сами смо направили такав избор, и неће се променити на боље јер смо колективно несвесни. Нисмо само данас робови, одувек смо то били. Па и легионар у древном Риму је служио легију за новац, па и онај продавац у 14. веку. Проблем се види, али се решење не назире. Има га, али га је тешко наћи.
Ипак, и да се решење нађе, тада почиње процес дужи од човековог века. „Шта је један животни век наспрам човечанства“? За многе превише јер нико неће да се жртвује.
Проблем је што наш систем не контролише људе само пропагандом и „држањем у тами“ као што се мисли, него пушкама. Колико год да се ми освестимо, они ће и даље имати пушке. Твоје „право“ да позовеш на „освешћивање“ коштало те је пута до Титовог Гаја (у гепеку), и метка у чело. Било како било, о „методама“ не бих. Али хајде да претпоставимо да смо „преотели“ систем.
Добро, сада ми имамо моћ да нешто променимо. Шта би смо задржали? Шта одбацили? Да ли би пошли ка „светлој будућности „? Или би се, ипак, вратили у “ мрачно доба“ ? Ту наилазимо на проблем. Мој идеални свет није твој идеални свет. Када бих мислила супротно, не бих било ништа боља од њих. Како би смо створили нешто што би свима одговарало?
Демократија, толеранција, грађанска права… Колико су то фиктивне ствари? Да ли ми уопште имамо било каква права? Слобода савременог човека. Да ли смо и даље робови?
-Да ли смо сви ми данас само робови корпорација?
-Да ли примећујемо колико смо у ствари везани и економски зависни од оних који имају више моћи и новца?
-Да ли схватамо да када се будимо ујутро и кренемо на посао да то чинимо јер морамо а не јер желимо? Радимо под принудом. Остварујемо профит за власнике компанија, а сами узимамо малени део колача у виду плате?
-Није ли злочиначка катастрофа капитализма то што управо од нас прави економски зависне робове а за узврат нам само обезбеђује лагоднији зивот?
-Није ли наша слобода, слобода људског бића и тежња за независношћу важнија од било којег телевизора или шпорета који купујемо од зарађене плате?
-Није ли наше друштво тзв. демократско у ствари само привид, не живимо ли у Орвеловој ‘1984’?
Увек је било прогањања само на другачији начин. Данас је то исто само филозофски потковано и тежи ка тоталној, генералној контроли. Питам се, шта је то у ствари „слобода мисли“ и куда би мисао ишла и на шта би се свела да нема ограничења и наметнутих правила?
Наравно да имамо права и слободе, али у ограниченом обиму. А толеранција је питање васпитања и образовања, и не могу је у човека усадити никакви закони.
Увек, у сваком систему, постојала је подела на оне који имају моћ, и оне који се приклањају, тј. зависе од моћи. У социјализму није било економских моћника? Држава је најмоћнија корпорација. Која је разлика између државне отимачине и оне, коју спроводе монополистички савези капиталиста, картели, синдикати, трустови? У софистицираности?
Јелена Јовановић/Еспресо.рс
