На зиду чађавом од скорије ватре натписи на албанском језику и потпис УЧК (Ослободилачка војска Косова). Тако данас изгледа „бијела црква Самодрежа” у којој је цар Лазар, према епској песми, причестио војску
„Немој да идемо радним даном, скупљају се школска деца, боље да пођемо у суботу”, каже јуче Благоје Јовановић, али ипак пристаје да посетимо Самодрежу. Он зна сваку кућу овог краја у општини Вучитрн, рођен је у Новом Селу, воли да прође кроз њега, да види орах у дворишту свог руинираног дома, да покаже зараслу башту поред реке и гробље на лепој падини где су му сахрањени родитељи. Питома долина уз речицу води према Самодрежи, на обрађеном пољу у шикари стоји гробље села Виланце, пут до њега је преоран, сваки споменик порушен.
Пред Самодрежом су биле куће Лазића, њих десетак, све су сравњене са земљом, темељи извађени, па само неки комад камена или цигле говори да је то некад било насеље. Црква Самодрежа одмах је испод пута у дворишту школе. Излазимо из аутомобила, Благоје скида свој прслук и даје ми да га обучем, да сакријем фото-апарат. Улазимо у двориште наизглед незаинтересовани и настављамо према лепом старом дрвореду, па онда нагло скрећемо лево и брзо улазимо кроз проваљена врата у полумрак грађевине начињене од белог тесаног мермера. Заштићени од погледа налазимо се у полумраку и гомили отпадака насталих паљењем смећа, има неке влажне земље, лименки и свезака које се овде бацају.
Све што је могло бити поломљено, разбијено или састругано у овом храму више не постоји. На зиду чађавом од скорије ватре натписи на албанском језику и потпис УЧК (Ослободилачка војска Косова). Тако данас изгледа „бијела црква Самодрежа” у којој је цар Лазар, према епској песми, причестио војску, а после боја ту је, каже предање, сахрањен Милош Обилић. Ретке вести, с почетка 19. века, кажу да је стара црква Усековања главе Светог Јована Крститеља била делимично сачувана, да је приштински феудалац Јашар-паша Џинић однео њено олово и покрио џамију у селу Бенчук, а поуздани, писац и конзул, Бранислав Нушић на почетку 20. века овде затиче један угао храма висок два метра, док је већину камења одвукао локални Албанац и на оближњој речици саградио воденицу.
Виримо из тамних отвора и слушамо хук реке. „Има ли кога с те стране”, пита Благоје. „Нема”, одговарам и чекам да млада жена, с оне стране ограде, скупи веш и уђе у свој дом. Светлост се на часну трпезу и олтар расипа из проваљеног крова. Цркву у којој се ми данас кријемо од погледа пролазника, на оним старим темељима, саградили су после ослобођења 1918. архитекте Александар Дероко и Петар Поповић. На поду има крављег и људског измета, а ретки фрагменти боје на зидовима једини су трагови фресака које је овде радио истакнути сликар Живорад Настасијевић, брат чувеног песника Момчила, париски ђак и патриота. Његове фреске претекле су Други светски рат и тешко оштећене 1981. године. После само годину дана од тадашњег скрнављења цркве догодила се трагедија породице Милинчић која се по својој свирепости, месту несреће и мотивима убице претворила у симбол страдања Срба. Данила Милинчића убио је комшија Мухамед Мујо Ферат, пред очима и на рукама његове мајке Данице која је покушавала да одбрани свог двадесетдвогодишњег сина. Рањена у руку није успела да га спасе и никад није престала да тражи спору и недостижну правду. Породица се расељавала, а њен млађи син Павле сада живи у Београду.
„Нисмо дали на себе, нисмо дали своју имовину, нисмо имали систем ’добро јутро чаршијо на све четири стране’, нисмо се селили, били смо поносни и платили смо главом”, каже за „Политику” Милинчић. Његови, деда и отац дошли су са Копаоника и купили плодну земљу у Самодрежи, у подножју своје планине, а онда су откупљивали имања од Срба који су продавали и одлазили. Посед је нарастао на 25 хектара, а Павле је имао само четири године када му је 1968. отац је убијен металним шипкама. Био је средњошколац када је изгубио брата Данила, породица је тешко патила, али земљу која се граничи са црквом Самодрежом нису продали. Коначни прогон Срба из Самодреже и села у вучитрнском крају почео је много пре бомбардовања 1999, а последњу литургију поводом храмовне славе служио је 1997. године свештеник Станиша Арсић са пет верника. Годину дана касније сви Срби су протерани, имање Милинчића заузимају Албанци.
„Пет година су живели од мог имања, поседовао сам велику грађу, секли су шуму и извлачили. Сад кад одем тамо сагну главу, све је претворено у пашњак, напасују око триста крава. Шта да радите, ни Албанци нису нешто пуно добили – тежи им је живот, сиромаштво… Ту живе од сточарства и помоћи од рођака из иностранства”, каже Павле тихо и са разумевањем. „Ја сам грађанин и не продајем, тражићу начин да оживим имање, а не да га одстраним. То је спомен на све што се догодило мојој породици, ту су ми и отац и брат страдали. Нудили су ми двеста хиљада евра, али га не дам! Ми смо вредни људи и снашли смо се. Не бих да филозофирам, али Бог с једне стране узима, а с друге даје.”
Не чује се никакав глас, излазимо на јужна врата, на самом крову Самодреже данас расте неко дрвеће које као да говори о животу. Одлазимо лагано, раздвојени и наизглед незаинтресовани, одмах иза несталих кућа Лазића је паркиран „хамер” Кфора, око њега стоје страни војници, уживају у крајолику.
Политика.рс
Фото: Живојин Ракочевић
