Живот са силеџијом

 „Готово сваки премијеров наступ представља отворени мобинг“ – да парафразирам оно што је недавно рекао Ђорђе Вукадиновић. „Вучић не престаје да се издире на министре, генерале, новинаре,  посланике, чак и на поједине амбасадоре“.

У Србији, као заједничкој кући, изгледа да живимо са некаквим газдом-силеџијом који воли јавно да застрашује, чак да понижава. У „случају Андреј Вучић“ застрашивана је и понижавана жандармерија. У „случају хеликоптер“ застрашивана је и понижавана војска. Новинари су тако систематски мобинговани да се дуго нико није усуђивао да објави оно што је јавна ствар и што је већ знало пола Београда – да се Вучић поново оженио. Када нека јавна личност почне да поставља незгодна питања извуче му се досије и преда таблоидима – пример Саше Јанковића, коме је ископана некаква афера из 1993. године, најсвежији и најупечатљивији је пример тог метода. 

Наша скупштина је, такође, слика осионости режима, па и његовог носиоца. Опозиционих посланика који се усуђују да нешто критички проговоре нема ни десетак. Против „Београда на води”, тог личног пројекта нашег премијера, гласало је тек девет посланика, нула уздржаних – од њих 250. А опет, режим не може ни тих деветоро да отрпи. Председница скупштине прети да ће опозицоне депутате послати на „друштвено користан рад“ – као да смо у каквој маоистичкој култур-револуцији. Да ствар буде грђа, опозициони посланици на то реагују тако што траже да председницу скупштине смени премијер. Председник владе да смени председника скупштине?! Па ко у Србији коме одговара, скупштина влади или влада скупштини? Овакву карикатуру од парламентаризма ваљда нисмо имали још од Домановићеве Страдије.

Уопште, наш први политичар се врло често понаша – не, овај израз није прејак – као какав вербални силеџија. Јер он готово на свако питање – ма како било институционално оправдано и разумљиво – добија напад беса и реагује увек лично, и увек смртно увређено. Питате ли Вучића нешто о паду хеликоптера, он ће вам се обрецнути: „Да ли ви хоћете да кажете да је неко хтео да их убије? Не разумем вас, шта је смисао? Шта је смисао целе приче? Бандић му је род! Најбољи су пријатељи! Род! Дакле, да не мислите ваљда је хтео да га убије?! Не разумем шта је идеја! Никако не разумем, данима вас питам шта вам је идеја?! Све време, три недеље се трудим да ухватим шта је то што желите. И сем мржње и жеље за политичким обрачуном ја не видим ништа! А ко је одговоран за смрт Милића и Марковића? Ко је одговоран за смрт, нулту, `ласту` кад смо наставили да правимо, Савића? Ко је одговоран за све наше људе који су погинули? Па то је војска, то је живот! Тежак живот. Тежак рад. Је л` сам рекао некад да су за то криви Тадић и Шутановац? Па нисам никада! И немој да се правите да није тако кад знате да сам у праву!“.

Агресија, ароганција, оптуживање, подметање… то је понашање које избија из готово сваке примијерове реченице, из готово сваког његовог наступа. Он је постао личан, личан не само у односу према новинарима, већ и у односу према готово свим функционерима или особама из јавне сфере. Он као да не признаје више деловање из осећаја дужности, одговорности или идеала. Не, за њега се у јавној сфери може деловати само „у корист Вучића“ или за рачун његових противника. За њега не постоје новинари који раде за јавност, већ само они који раде „за Вучића“ или „за Мишковића“. За њега не постоје функционери који се држе норми, већ само „његови“ људи и „жутаћи“.

И пошто је функционисање институција и јавне сфере свео на лични обрачун („за-или-против-мене“), пошто је тако агресивно личан у свему, Вучић је успео да застраши скоро сав државни апарат – али га је тиме тешко учинио ефикаснијим. У структурама власти сада се све иоле важно може дешавати само по изричитој вољи премијера, он се мора питати за све. И ко год залази у наша министарства посведочиће вам да се највећи део осталих активности државне машинерије – дакле, деловања која нису директно спровођење његових наређења – сада своди на откривање скривених „жутаћа“ и довођење лојалних кадрова на њихова места.

Клијентизам је увек био, мање или више, присутан у нашој администрацији, као и у нашем јавном животу. Али сада је тај клијентизам почео да буде праћен и моделом понашања који карактеришу мобинг, агресија и стални лични обрачун. Онако како се Вучић опходи са својим министрима, тако се сада министри опходе са својим државним секретарима, ови пак са шефовима одсека, они са службеницима, а они затим са странкама. У власти се проширио манир да се свако на сваког испод најгрубље издире, а то брецање се упорно, попут концентричних кругова, шири на цело друштво. А нема никакве сумње ко је у средишту тих кругова.

И раније је, у 19. и 20. веку, у Србији постојао режим личне власти. Али, сада је у тој синтагми некако нагласак исувише на ономе лична. Не само да имамо институционално готово неограничену власт једне личности. Сада је та власт дословце лична, што ће рећи сујетна, параноична, осветољубива, каприциозна, свађалачка, па и насилна.

Када имате такву власт, сву од једне личности и од њеног карактера, и када та личност израста у злостављача, неминовно је да ће жртве пружити отпор. Вербалном силеџији ће, пре или касније, доакати нека од његових жртава. Карактер сваке власти назначује и њен могући крај. О томе треба да поразмисли свако ко се, према подређенима, држи модела осорности и застрашивања. А пре свих онај који је тај модел арогантно увео у наш јавни простор. 

Слободан Антонић, НСПМ