Живот са вуковима: Паштета као луксуз

Док сунце тера танке млазеве зноја низ врат, крећемо на пут до једине куће у засеоку Тамно Бучје, у посету Стаменковићима. Оптимисти, кренули смо колима. А онда смо сазнали да ћемо већину пута до трошне куће прекривене сламом, морати пешке. Преко ливада и јаруга, уз литицу право увис, дуж уског пута који као да води у небо…

До Стаменковића, Зарија (43), Слађане (33), Александра (12), Анастасије (9) и Драгана (4), до засеока у Бабиној Пољани, од Врања има тачно 43 километра. До једине куће на самом крају света може се стићи једино ако је пут сув, ако нема кише. Имали смо среће, до Врањске Бање смо стигли брзо, одатле наилазимо на узак пут који више личи на асфалтну закрпу.

Онда неколико кривина испрекиданих наносима песка и ситним камењем од одрона. А онда брана Првонек и почиње право узбуђење кад се приђе њеном крају, где су бројни пецароши. Одатле је пут широк толико да ауто може да прође, велики одрони су свуда по путу и нико их не чисти. Одатле до школе у Бабиној Пољани има још 36 километара, а тамо нас чека Зарије, глава Стаменковића, школски курир. Да би дошли до Зарије треба да пређемо још три реке, Црну реку, Две воденице и Пармачке долине.

[quote]

Бомбона са омотом

Одједном настаде хаос, нема нигде бомбоне коју смо дали малој Анастасији, а ни омота. Питамо је где је, а она каже пробала и бацила, ништа не ваља. Чудимо се, а онда се сетисмо да је дете бомбону јело све са омотом. Брзо одмотасмо још једну и наста одушевљење.

[/quote]

Протичу реке брзе, планинске, а ми идемо нечим налик на пут. Заправо, земљаном стазом са усецима, јаругама и камењем. Молимо Бога да “пунто” издржи, иначе ћемо остати у дивљини где телефонског сигнала нема.

Школа у пустоши
Срећа нас послужи, након два сата труцкања стижемо до школе. Прво видимо велики споменик из НОР-а, поцрнео, начет зубом времена, само што се не сруши. А некад су, у Титово време, овде свирала по три оркестра у исто време, а коло се вило око целе школе. Школа велика, оронула, на њој се клате врата, послератна, зидови попуцали, малтер отпао… На уласку у травом зарасло двориште, чесма и стари пољски ЊЦ, скован од дасака. На дрвеној клупи испред школе, поред старог мотора томос седи Зарије.

Чека нас са четворогодишњим живахним дечачићем, његовим сином Драганом. Каже нам да је у стара времена школа имала по 40 ђака, данас само једног, Заријину ћерку Анастасију. Њу подучава учитељица Горица Стошић, која сваког дана долази из села Ранутовца. Путује 30-ак километара овом недођијом. За Анастасију, али и за све Стаменковиће она много више значи од учитељице. Она им је једина веза са светом и особа која им у свему помаже.

Само брашна да има

– Једемо шта имамо, из шерпе. Хлеб у једну руку, кашику у другу, ако има јела за кашику. Већином рукама, одломиш комад и шта дохватиш у шерпи.

– Јуче сам испекла на плотну шпорета кромидке (две главице црног лука), и то су деца јела. Слатко им, како неће, овде је све слатко. Молимо Бога само брашно да нам увек удели и нема бриге. Остало како је писано – прича Слађана.

Игра с јарићима

Од школе до куће Стаменковића крећемо на своју одговорност колима, иако Зарије каже да је то немогућа мисија. Мала Анастасија овај пут превали пешке, за то јој треба око два сата. Додуше, никада не иде сама. Зарије је увек прати, јер вукова има и лети и зими.

Полазимо и већ на првом узвишењу, где су рупе по пола метра, замало изгинусмо. Кола остају заглављена, крстимо се обема рукама кад преживесмо. Са леве стране Бесна Кобила и снег на врху, до ње бугарашке планине оголеле од прошлогодишње паљевине, десно обриси долина и силуете планине Коћурац.

До куће Стаменковића настављамо ко како може, неко на мотору, неко пешке… Зарије би да би нам покаже пут, па трчи испред нас. Пазимо да не слетимо у неки амбис.

Блузе нам скроз мокре, што од напора, што од страха. Уз ливадску стазу, па поред провалије, прођоше још два сата док стигосмо до једног усека на узвишењу и куће Стаменковића.

Сламнати кров

У сусрет нам трче Анастасија и Александар, умазаног лица, поцрнели од играња по ливадама, у одећи прљавој, крпљеној… За њима пас и мачка. Окрећемо се да видимо кућу. Поглед пада на на две кућице од греда ређаних хоризонтално, премазаних блатом умешаним са сламом, и кров је сламнати. Поред њих две мале просторије, исковане од дасака. Ту Зарије чува мотор, његов спас у овим врлетима. Једна од оних грађевина покривених сламом је кућа. Са двоје ниских врата и два прозорчета. Врата, скована од искривљених дасака, прозори од неких лајсни са мутним стаклима.

– Има 40 центиметара пресоване сламе на гредама, које чине основу крова. Ту су и две рупе за чункове, обезбеђене од пожара – показује Зарије.

Унутра једна просторија, са почађавелим и расљусканим зидовима, урамљеним сликама, старим сатом који касни, и нечим закованим на зид, налик на полицу. Соба четири пута, четири метра и узан ходник. У ходнику попустио кров, Зарије каже прокишњава, а зими снег уђе посред собе. Ту чувају храну. У великом бурету, каци, где не дохвата влага, стоји брашно, а остало, кромпир, пасуљ и лук висе са стране.

– То је главна храна, а кад дођемо до неке паре тад једемо суво. То воле деца, а и ми – каже Слађана.

Под сувим подразумевају паризер, паштете, еурокрем……
– Кад претекне и кобасице, оне мало тврђе, што се не прже – објашњава Славица, која се сва умазала од рада у штали, око једне краве, једне козе и два јарета.

Сир не праве, где би са њим. Вода је код извора. Срећом па се кућа налази на 1.300 метара надморске висине, па је хладно, могу да чувају млеко и лети.

– Само нам млеко чува децу од болештине. Нема ни претераног купања, само у лето код извора или на реци. Упекне се зној, али овде је чист ваздух, па се не осећа ко како мирише. Не зна се да ли ви или ми повише смрдимо, зависи ко како то осећа и доживљава – говоре углас Зарије и Слађана.

Ипак, код ових људи нећете видети тугу у очима. Деси се да немају шта да једу, али деца су весела, чила, играју се са псом и мачком, ваљају се по трави и прашини, а тек кад изнесу јариће. Љубе их и милују као да су деца.

Богати љубављу
– Нама љубав не недостаје, ми се волимо и више него што треба – говоре Слађана и Зарије. Мала Анастасија, онако стидљиво, шапуће нам да се тата и мама често љубе. Настаје смех.

У соби је на једном месту велика рупа, попустило блато између греда на поду. Испод је мемљив подрум, али сви знају где је рупа, па је и ноћу вешто избегну. Са свих страна су кревети или нешто налик на њих. Сковани од дрвета, издигнути од пода, а на њих набацано све и свашта. Да се ушушкају кад легну. А легну чим се смрачи и устају чим сване. У средини је фуруна са великим чунком, а са стране шпорет за који се Зарије не сећа кад га је и како набавио. Зими ложе и шпорет и фуруну, а онда се око њих окупљају на малим дрвеним столичицама. Ту уче Александар и Анастасија, пишу на коленима јер стола немају.

Иначе, Александар учи у школи у Првонеку. Тамо станује код рођака, а викендом долази. До куће му треба нешто више од пет сати планинског хода. Полако крећемо назад у цивилизацију. Планина је, брзо пада мрак, па је боље да кренемо натраг. Испраћајући нас, Слађана узима дрвену мотику, одлази да копа и припреми земљу за сетву кромпира и пасуља.

– Мора се дрвеним алаткама, друге се нема, а ко има две краве тај је срећник, јер оре дрвеним, па и гвозденим плугом ако га хоће срећа – кажу домаћини.

Зарије нас прати, идемо пешке. Стигосмо до аута заглављеног у јарузи. Некако га изгурасмо и настављамо даље. Молимо Бога да опет не станемо негде, гледамо у брдо које је до половине склизуло, отцепило се након последњих киша. Замишљени стижемо до Првонека, пролазећи атаре Црне Реке, Корбула и Старог Глога. На првој кривини, одакле се види Бања, неко добаци: “Ми смо срећни људи, ретки који смо видели не задњу, него најзадњу кућу Србије.”

Вести