На обали реке Колубаре, у селу Јабучју, већ 11 година Златомир Пантелић (62) са супругом Вером (56) живи у лименој кућици коју је сам направио, без струје, телевизије… Уживају, веле, у свом колубарском рају, природи, гаје ретке врсте животиња, лове рибу, сваког дана им понеко сврати…
Кућу, удаљену километар одатле, напустили су, јер је Златомир хтео да на Колубари сагради воденицу, малу хидроелектрану, стругару, уреди плажу, створи етно-кутак за одмор путника-намерника, риболоваца, љубитеља реке, ловаца… Идеја му се, међутим, изјаловила, јер све што би дању саградио, ноћу би однели или људи, или река.
– Од шипражја, трња, оструге, ово место се са оближњег пута није ни видело, малтене није се ни знало да овуда протиче Колубара, а кад сам простор очистио и уредио, многи су се питали откуд река на том месту – шали се Златомир. – Однета су пуна два камиона разног отпада, старих гума, намештаја, шпорета, фрижидера, које су несавесни на овом месту, које Јабучани називају Жуто брдо, бацали у Колубару. И данас, иако смо ми овде, понеко опет, под окриљем мрака, неку старудију баци у реку.
БИЛО ЈЕ ДРАМАТИЧНО Ономад, пре неку годину, било је баш драматично, умало нисмо остали без кућице, јер је Колубара била толико набујала да је вода дошла скоро до прозора, већ је река била почела да је носи – присећају се Вера и Златомир. – Да не везасмо кућицу сајлом за трактор, ко зна где би је Колубара однела. У породичну кућу, у којој живи син с породицом, одлазимо једном годишње, само за крсну славу.
Првих пет година живели су у великом војничком шатору, а потом се преселили у металну кућицу од десетак квадрата у којој имају шпорет на дрва, кауч, витрину. И то им је, кажу, довољно. Гаје патке, гуске, кокошке, патуљасте козе које су управо добиле принову, мале вијетнамске свиње…
– Несавесни ловци побили су нам једне године седамдесетак патака које су, пливајући Колубаром, отишле мало даље низводно – каже Вера. – После су се по селу хвалили како су наше патке укусније од дивљих. Имали смо раније башту, али поједини бахати ловци и риболовци све би нам изгазили, почупали. Ипак, много више је добрих људи, намерника, који радо свраћају код нас, да се окрепе, попричају, пробају рибљу чорбу. Лети их буде и тридесетак дневно.
Златомир и Вера страствени су риболовци. На месту где живе Колубара је дубока седам метара, па не чуди што често улове крупне примерке сома и шарана. Златомир је уловио сома од 42 килограма. Верини трофеји су шаран од 13,5 и сом од 10,5 килограма.
– Супруг је још пре две деценије хтео да се из куће, која је око километар одавде, преселимо на обалу Колубаре, али ја испрва нисам хтела и сад се кајем што га нисам послушала – каже Вера. – Поред реке је предивно, природа, чист ваздух, тишина. Уживамо поготово без телевизије. И кад одемо код неких комшија, телевизор и не примећујемо…
Поносно Златомир прича о шесторо унучади који их често посећују. Самоук је мајстор, за њега кажу да оно што очима види, рукама може да створи. Направио је, између осталог, справу за аутоматско откивање косе, конструисао мотор за бицикл.
– Познат сам и по томе што имам два имена и презимена, много више људу зна ме као Рада Ђорића – каже Златомир. – Радио сам у многим фирмама, од Београда до Лајковца, накупило се око деценију и по стажа. Нема шта нисам радио, копао бунаре, монтирао пумпе за воду, бавио се браваријом. Али нема ништа лепше од уживања поред Колубаре која тихо тече. И наш живот с њом…
Новости
