Зло семе вештачких нација

Балканска „лабораторија“ доказује да се вештачке нације за геополитичке потребе штанцују у три смене, да беспрекорно функционише етно-инжењеринг и да он постаје ефикасно идентитетско „оружје за масовно уништење“. Није без разлога Цвијић пре више од једног столећа написао да „етнографска карта ниједне области у Европи не застарева тако брзо као етнографска карта Балканског полуострва“. Несумњиво је имао у виду ангажман Беча (и Лондона) у стварању албанске нације, а и сам је сопственим ставом о тзв. Македонским Словенима антиципирао њихово потоње октроисање. Али сигурно није могао ни да сања шта ће се све дешавати са становништвом и простором југословенске државе, у чије стварање је уложио сав свој научни ауторитет.

ПРОЛИФЕРАЦИЈА „ДОДАТНИХ НАЦИЈА“

Физички десеткованом српском националном корпусу у Великом рату, монархистичко југословенство не само да није допринело да се опорави већ му је додатно ослабило „имунолошки систем“. Зло семе је посејано. Пријао му је Други светски рат и геноцидно српско страдање од хрватских усташа, али идеално плодну подлогу за клијање и раст добило је током титоизма као екстремно антисрпске варијанте комунизма. Будући да није благовремено и адекватно реаговано, убрзо су родили отровни плодови.

Пролиферација „додатних нација“ ампутацијом од српске само на први поглед имала је идеолошку основу. У ствари, позадина је била превасходно геополитичка, а таква је и данас – фрагментирати, редуковати, ослабити, свести на „безопасне размере“ и „обуздати“ српског чиниоца, ту вечну „руску предстражу на Балкану“. Ма колико изгледало парадоксално, тај процес текао је по совјетском моделу, а био је у служби интереса Запада да се на Балкану успостави вештачка равнотежа (не)моћи на српску штету.

Зло семе се брзо раширило и дало нове плодове. Будући да су српски интереси и стварање српске националне државе жртвовани у име југословенског наднационалног експеримента, постало је извесно да се Шестојануарском диктатуром и бановинама не само не исправља грешка већ све дубље пропада. Зар није било јасно да ће пристанак на Бановину Хрватску убрзо изродити монструозну Независну Државу Хрватску? Када се није превентивно успротивило проглашењу македонске нације и истоимене федералне јединице махом на тлу јужне Старе Србије, тешко је било спречити да она приликом деструкције СФРЈ постане независна и временом антисрпска држава, баражне функције на моравско-вардарској „кичми Балкана“.

ПОСЛЕДИЦЕ НАЦИОНАЛНЕ ПАСИВНОСТИ

Мирење с формирањем засебне црногорске нације од „елитних Срба“ и републике у „српској Спарти“, а нарочито пасивност приликом сумњивог осамостаљења 2006. године, довели су до актуелног бујања кроатоликог монтенегринског антисрпства, и то ради трајног изоловања Србије од мора. Прихватање муслиманске „верске нације“ (!?) и временом њеног поистовећења са целом БиХ, водило је „жртвовању мира ради независности“ (А. Изетбеговић) и унитаристичким застрањивањима.

А треба подсетити да је муслиманско становништво било већина на само четвртини територије тобоже најјугословенскије републике, која доминира стратешки важном „Динарском тврђавом“ и контролише проходнице између Јадранског и Панонског басена. Изостајањем отпора додељивању покрајинских „тегова“ (само) Србији доведени су у питање њен равноправан статус у СФРЈ и територијална целовитост, али и геополитичка контрола на северу Подунавља и на југу „срца Балкана“.

Марш бошњачких националиста, Нови Пазар, 4. септембар 2018. године

Када се није, по сваку цену, инсистирало да се југословенски простор подели на основу демократског изјашњавања конститутивних народа, већ се попустило пред захтевима да то буде дуж недемократских републичких, тзв. АВНОЈ-ских граница – не треба да чуди садашње стање. Све што је уследило су последице.

АПОРИЈА КОМПРОМИСА

Како геноцидно уништавање Срба од стране хрватских усташа 1941–1945. није територијално санкционисано већ награђено, наставило се неоусташким геноцидом у поврату 1991–1995. и опет награђеним територијом Републике Српске Крајине, не би требало да изненади ако у адекватним условима крене даље – на територију западног дела Републике Српске. Подсмешљиве опаске београдске чаршије на опомињућу крилатицу „Београд се брани у Книну!“ престале су тек четири година после пада Книна, тј. када су 1999. први пројектили заиста почели да погађају Београд.

„Гласно ћутање“ београдске политичке класе на деловање подгоричких колега није их одобровољило да зауставе конвертитску оргију већ подстакло да је још агресивније наставе – од најава одузимања имовине СПЦ, до шовинистичких иступа Дипломат(кињ)е и Глумца. Сукцесивно препуштање косовско-метохијског дела Србије, раније под фирмом „безалтернативних европских интеграција“, а потом „мира, стабилности и будућности наше деце“, шаље поруку да је „спремност на компромис“ у ствари слабост и никако не зауставља арбанашко насиље и сецесионизам, него мотивише на увођење „такси“, превођење новобрдске православне цркве Св. Николе у римокатоличку, експанзионизам према Прешеву, Топлици, Нишу, Рашкој области…

Ако се данас прихвати Транспортна заједница у којој се „Косово* (у даљем тексту: Косово)“ третира као члан у истој равни као Србија, Црна Гора, Албанија, С. Македонија и БиХ, неће сутра ништа вредети српска Калимеро-политика. Мора већ сада да буде јасно да ће плод тог злог семена постати пристанак на „интеграциони пакет“ у коме је косовски државоид са Србијом, а не унутар Србије.

МИЛОМИР СТЕПИЋ

Извор Печат