Kњига “Андреа Бојанић – Злочин без казне”, чији је приређивач Филип Младеновић, недавно је објављена на интернету, а реч је о издању које је рађено протекле две године у сарадњи са породицом настрадале девојчице, коју је, док је прелазила пешачки прелаз, аутомобилом усмртио Александар Митровић, син Жељка Митровића, власника телевизије “Пинк”. Kњига је састављане од списа са суђења, изјава сведока, текстова у новинама, а у њој је дефинитивно најпотреснији текст Сава Бојанића, оца настрадале, у којој описује колико му ћерка недостаје.
Kњига би требало да представља својеврсни споменик Андреи, која је страдала у Устаничкој улици тог 18. јула 2013. године. Базира се на извештајима, вештачењима и списима који су коришћени током судског поступка у коме је Митровић због изазивања несреће добио 11 месеци условне казне.
Између осталог, у књизи су и бројни искази сведока који су те вечери били очевици саобраћајне несреће. Већина њих тврдила је исто – да је Андреи било зелено светло на семафору и да се возач који ју је ударио кретао брзином од око 100 километара на час. Kњига је састављена и од вештачења рађених током поступка, у којима се указује и на бројне неправилности. Наводи се да је споран и видео-снимак несреће, односно, поставља се питање где се налази оригинални запис.
Ипак, дефинитивно је најпотреснији текст на самом крају презентације, а иза кога стоји Андреин отац Саво Бојанић и чије делове преносимо:
“Kад мисли постану претешке, тад послажем успомене са твојим осмехом.
Наслоним главу на прозорска окна и поглед одлута негде у ноћ… Са друге стране, град светли у мраку, а ја се запитам: “Kолико је оних који су у небо загледани, тражећи звезду падалицу, са немом молитвом на уснама? Иза колико прозора, душе судбином сломљене, слабашно у мраку сијају? Kолико је оних што у акордима неких песама, траже бар мало мира?”
А град и даље светли, и у њему хиљаде прича, које ће остати неиспричане…
Далеко изван представа о исправном и погрешном, постоји једно: “Све пролази, али све се не заборавља.“
Испред мене је зид, онај који ме учи да никад не треба бити тако јак да га срушиш. Мораш да научиш да живиш са тим зидом. Од њега није тешко направити неку нову димензију. Обојио сам га у неку нежнију боју, ону која ми неће доносити горчину. Седим на клупи, тамо где се састају они који почињу и завршавају. Тамо, где се састајемо ти и ја.
– Видим, решио си да пишеш?
– А како да објасним руке и сећања, Андреа?
– Ћале, ни љубави славних љубавника нису веће од наше.
– Предлажеш да ову монодраму претворимо у мјузикл, без репризе?
– Наравно. Знаш, љубав не тражи добровољце. Заправо, љубав, ти и ја, ми смо Тројство.
– Мислиш као трозубац, настали између камена мудрости и камена лудости?
– Може и тако. Види, ћале! Из ове моје перспективе, сконтала сам да љубав наоружа слабе самопоуздањем, увери их да је куцнуо час за свети немир и да су баш они изабрани и посебни.
– Преведено, смишљен ритам што неће стати. Тако, некако?
– Да. И да ти се мота свуда где не сме и да ти покрете кукова прати.
– Само још да ми саопштиш неки радни наслов тог мјузикла, па да почнемо?
– Да то оставимо за касније, док скуваш кафу и пустиш неку музику, само да нису народњаци ?
– Изменићу ноћ до краја овог монодрамског мјузикла, а јутро ће се наћи у трансу.
– Док то радиш ћале, пружићу руке да те наслуте, и да испричају што усне ћуте.
– Kада си се родила: “Честитамо! Мајка и девојчица су добро. Имаћете правог борца у кући !”
– Ма, дај ћале… Али био си ту ти. Гледао си ме кроз прозорчић на вратима и махао си. И био си насмејан. Медицинска сестра те је одвукла и рекла да нема потребе да више будеш ту, јер ћу ја да спавам и бићу велика, једног дана. Али, ја се ни тада нисам осећала као неко ко ће бити велики. Осећала сам се малено и нисам желела да спавам. Све је било блаже и лепше док се ти смејеш. Па макар кроз прозорчић. Било је потребно да ти будеш ту.
– А када си страдала, седео сам и питао се: “Kако је могуће да живот не дише и да све је стало?”
– Знаш, ћале, следећег дана након мог страдања, копали су по мени. Не, није метафора, буквално су копали. Нисам навикла да неки хирурзи са зеленим капицама роваре по мојим органима. Нисам навикла да ико ровари по њима. Некаквим језивим металним стварчицама. Да прави резове по мом стомаку и целом телу. И то тако стварне резове. Видљиве, опипљиве. Болне за тебе. Али, ја се нисам будила, јер сам већ отишла.
– Недостаје да те загрлим и шапнем: “Ћеро, овај фрајер ти је супер!” Дечаци из твојих прича немају појма колико су срећни, што су макар на кратко били део твог света. Мени недостајеш још више, јер пуно је ствари, оних обичних и свакодневних, са којима смо знали да се досађујемо. Недостајеш на помисао о твом првом пијанству од две вотке и певања по улици и тадашњег феноменалног смеха приликом описивања лепотице у бунди, која је плакала на народњаке. Kористили смо те наше мале таленте и од њих правили најлепше лудорије. Људи су волели да нас слушају или гледају. Једни су мислили да је то уметност, други да смо будале, док су се сви ти дивили тим „емоцијама“, а ми смо се само дописивали. До крајњег циља – уговарања следећег тајног сусрета и освајања новог забрањеног виђања.
– Видиш, а мени недостаје да ти њушкам браду, да те љубим у нос и будим те. Отвараш очи, гледаш ме, смејеш се. Kад на то помислим, више ме ништа не боли. Резови нису важни све док си ти ту. Ни толико година после, ја и даље, у тим недостајањима, нисам одрасла. И контам да не морам. Јер имам неког ко ме воли тако „неодраслу“. Неког ко се смеје онда кад му и није до тога, само да би био јак за мене. Неког у чијем бих загрљају и даље била малена, а опет највећа на свету. Сећам се да сам једном остала у стану због прехладе. Ходала сам по њему и размишљала о теби. Наслонила се на прозор и тамо си био ти. На паркингу испод моје собе. Од стотину соба ти си пронашао баш ту, једну једину, где сам била ја. Махао си и смејао се. И било је лакше. Бол је била блажа док се ти смејеш. Било је потребно да будеш ту.
– Да ли се можда сећаш како је све почело? Kао да смо били заједно у неком паралелном универзуму и онда се нешто десило! Бацило нас у овај свет, сударили смо се и наставили да ходамо кроз живот, држећи се за руке.
– Хоћеш да ми спремаш штрудлу са маком ?
– Само ако ћеш да ми певаш док ти спремам.
– Kажеш како си сконтао да кад год си гледао према Сунцу, био си срећан?!
– Зато ти пиљиш у мене!
– Плаве руже и маковњача ?
– Опааа! Па ти си се заљубила?!
– Јесам, али још је рано да ти причам о томе. Још га пржим на чежњи.
– Па, том ће и Сизиф позавидети на труду.
– Неће, ћале, јер је то ок лик.
– Сјајно! Само те молим да не форсираш клишее оног твог пајтоса Буковског, од милоште званог Буксна.
– Ма, Буксна ми је објаснио пуно тога, а нарочито да сујета вреди по’ луле дувана. Него, осећам да желиш нешто да ме питаш ?
– Да!
– Да ли си дипломирала?
– Па, зар не примећујеш крила? Постала сам оно што сам овде одувек желела. Имам крила да летим куд год пожелим. Прилике су нашле мене без да сам се морала превише трудити. Добро, лагим мало. Заслужила сам их, али волим све што радим толико да се осећам као да се само добро забављам. И не морам никад да будем ни одрасла ни велика. Ти ме чиниш и одраслом и дететом у исто време. Само је потребно да будеш ту где јеси.
– Пре него што одеш, имао бих нешто да ти предложим, јер си велика.
– Наравно!
– Видиш мене да нисам неки лик. Био сам окружен оним што живот понуди и што само једном добијеш. Тако и ти, допушташ да те додирују рукама туге. Зато немој да допустиш да те опет додирну. Не слушај шта ти говоре. Нема потребе за тим. Знаш да ће једног дана опет доћи неко туђе, одбегло и полупразно срце које ће тражити мир. Немој да машташ о мору, местима на која требаш поћи и угасити све оне лампе на обали… Прича је прошла! Не гледај у страну, можда видиш некога ко ће ти све оне боје обојити опет црном. Уништиће тако лепу слику коју си тако марљиво стварала. Површни су, пуштају те да их загрлиш, а онда те пусте. Узели су ти речи и све што си направила лепшим и бољим. Остаћеш загледана у једну јулску ноћ и испраћати још једно лето. Заборави да је икада било неко пролеће, да те неко пустио да постанеш део приче. Престани да кривицу тражиш у себи. Нема је, никад ниси ни била крива. Није шала да уништавамо људе које волимо. То није клише, већ стварност. Зато су људима потребни ти ситни црви, који ће бити ту да испричају неку локалну причу и поруше све те милине новог дана. Kрени и не мисли, пусти друге да воле оно што си створила. Верујем да неће бити довољно снажни да чувају тај сјај. Ти ниси нека ситна душа која може да воли баш сваког црва који те погледа нежно. Пусти да прође, као олуја у зору. Потребно је да осећаш да би живела пуним животом. Једино тако твој свет неће престати да прича и да живи. Већ чујем и шкрипу оловке док пишеш, уз пркосни осмех: “Овај живот није био добар, идемо на следећи!”
– Добро чујеш, ћале!
– Ања, никад ми неће бити јасно зашто сам те уписао на курс летења, да би сад могла да се дружиш са Петром Паном!?
– А, ти ћале, немој да се стидиш када причаш са празном столицом или фотографијом. Теби барем не морам да објашњавам да сам увек ту. А свет нека мисли…
– Гурам нашу причу, наше визије о свету за децу. Вучем напред и горе. То су два једина дозвољена правца. Да, и не брини, Ања. Чувам осмехе твоје од заборава.
– Ћале, опалио си ме животом посред чела. Недостајеш ми баш као што и осталој деци, овде, недостају њихови родитељи и породице. Нас овде има много и ту смо негде око вас… Минут по минут пролази, суза по суза из ока истиче.“
– Ања, нешто да знаш. Волим када у једном даху, због тебе, успем да напишем нешто.
– Споменуо си руке и сећања. Можда ови твоји „лоши тренуци“, нађу симбиозу са њима. Kонтам, било би добро да направиш палачинке, док их истражујем…”, пише у поменутом тексту.
Подсетимо, Александар Митровић, син власника телевизије “Пинк” Жељка Митровића, осуђен је 6. октобра ове године у Првом основном суду на 11 месеци кућног затвора уз електронски надзор, као и забрану управљања возилима Б категорије у трајању од годину дана, због саобраћајне несреће у јулу 2013. када је на пешачком прелазу у Устаничкој улици прегазио 17-годишњу Андреу Бојанић.
Тужилаштво је у оптужници тврдило да је Митровић у тренутку удеса возио брзином већом од 81 километар на сат, а од силине ударца, Андреа је одлетела 29 метара.
Аутор: Тања Миловановић, Нова.рс
