Сиријска паника Америке и њених западних подизвођача радова, тачније Британије и Француске, пре свега сведочи о гутбитничком очају Запада после трагичне авантуре познате као Арапско пролеће. У губитничком очају, међутим, може свашта да се деси, људи су спремни на многе неразумне одлуке, и то буди зебњу од надолазеће несреће. Сирија, по свему судећи, постаје судбином не само Блиског Истока него и онога што се данас сматра Западом као и међународног поретка у целини.
На сцени је трећи покушај да се причама о хемијском оружју инсценира повод да Запад војно интервенише у Сирији. Прва два нису успела јер су оба пута тимови под ауторитетом Уједињених нација пронашли да је било употребе отрова, али од стране побуњеника. Запад, међутим, не одустаје. По истом сценарију, али са за нијансу другачијим актерима, уствари старим клијентима, обнови мит о употреби хемијског оружја у источном Дамаску и оптужи сиријску владу. Ни то, међутим, не иде према плану. Амерички државни секретар Џон Кери је индиректно признао да Америка нема доказе да је сиријска влада одговорна за употребу хемијског оружја, али, како је рекао, због тога што су каснија гранатирања„уништила доказе”, што значи да тим Уједињених нација неће бити у могућности да прибави доказни материјал. Америчке оптужбе се, како је рекао Кери, „темеље” на извештајима „хуманитарних организација” – као што су Кушнерови Лекари без граница (звучи познато) и опозициона Сиријска комисија за људска права – у којима „има индиција да је хемијско оружје употребљено у Сирији”. [1] А, рекао је Кери,„ми знамо да сиријски режим има хемијско оружје” И онда, према њему, „здрав разум” налаже да је сиријска влада употребила то оружје. Другим речима, Америка нема доказа, али то, како изгледа, више није ни важно. Такав приступ је пре Керија наговестила и званична Француска саопштењем да је војна интервенција у Сирији неопходна без обзира да ли је било употребе хемијског оружја и са које стране. Такав став је, само на енглеском, потом поновио и британски шеф дипломатије Вилијем Хејг.
Америка, Британија и Француска су већ пресудиле иако тим Уједињених нација у Дамаску још није завршио посао и упркос томе што и сам државни секретар Кери, који је до избијања рата у Сирији као сенатор важио за пријатеља сиријског председника Асада, признаје да нема доказа. Лицемерје Запада је одавно познато, мада се сваки пут појављује у још безочнијој форми, али оно што је далеко већи проблем је чињеница да моћни Запад уопште нема нових идеја, политичког и интелектуалног капацитета да осмисли префињенију политику и стратегију. Све је исто као да се није догодило бомбардовање Србије, па инвазије на Авганистан, Ирак и Либију, и као да се о свему томе ама баш ништа не зна. Увек иста прича и на крају трагедија и махом пораз. И у случају Сирије Запад је у паници због доживљеног пораза. Да ли ће икада ико на Западу да одговара за ту огромну несрећу и неправду учињену другим људима?
НИСУ НИ ЖЕЛЕЛИ ПОБЕДУ ПОБУЊЕНИКА Запад, тачније Америка, планира смену власти у Сирији још од 2005. године, али су се сви планови показали нереалним и самим тим неуспешним. Пре две и по године у саставу пројекта Арапско пролеће избила је оружана побуна. До сада, побуна, сем убијања људи, није успела у својој намери и побуњеници су поражени иако још увек контролишу неке мање делове земље. Идеја, међутим, није ни била да побуњеници победе упркос медијским кампањама и милионима долара и тонама оружја. Западне силе никада у ствари нису не желеле да наоружани побуњеници победе у Сирији. План је био да они само послуже као инструмент хаоса и да уплаше режим, а да онда Запад од неких других људи, наводно умерених, размонтира Асадов режим и формира потпуно нову власт која би се онда уз помоћ Запада обрачунала са побуњеницима и исламистима.
Али то се показало као скуп жеља, потпуно непознавање реалности, као и у случају Ирака. Треба подсетити да је у Ираку за последње две и по године, колико траје рат у Сирији, убијено више људи него на сиријским фронтовима, али то за медије више није тема. Режим у Сирији се показао као много јачи и стабилнији и са подршком довољне већине грађана. а побуњеници као неспособни и злочиначки расположени. Уз то, побуњеници су се уплашили и одустајали, међусобно свађали, а такозвани лидери сиријске опозиције и побуњеника се мењају скоро сваког месеца и више нико не зна ко је у ствари лидер.
Другим речима, Запад, чији су побуњеници оружана сила на терену, и његов план су доживели пораз. Али од плана се не одустаје. И ова најновија фаза манипулација, подизања напетости ратним покличима и хајке има за циљ уствари да се изнуде некакви мировни преговори, који ће онда довести до смене режима и формирања новог. Значи, до остварења плана. Али, како сада стоје ствари, ни то није реално, ни то не функционише. Инсистирањем на том једном једином плану Запад је себе довео у ситуацију са врло мало могућности, стигао је до очаја. Тренутно је на столу могућност мировних преговора који су до сада неколико пута одлагани и поново Америка зависи од Русије, Русија је кључна у тим преговорима. Мало је, међутим, вероватно да ће ти преговори донети неки резултат изузев куповине времена за Запад и Американце. Проблем је што све оно што би Запад желео и што тражи не функционише. Можда је то било могуће у првих два месеца побуне 2011. Године, када је режим у Дамаску заиста био уздрман, али то се тада није десило. Сада је сиријска власт далеко стабилнија него на почетку кризе. А и међународне карте су другачије подељене, посебно после либијске апокалипсе. Али са Западом и даље уствари нема договора, није могуће било шта договорити. Такво је стање.
Западу је тако у Сирији преостало мало опција, па медији и политичари сугеришу неку врсту војних напада. Упркос ратним покличима и невероватној медијској ратничкој еуфорији, мало је вероватно да би се таква војна акција могла десити у скорије време. Али покренута је медијска машинерија рата, храњена и изјавама високих званичника и та индустрија зла тешко може да се заустави. Зато постоји реална опасност да после извесног времена Запад пређе линију после које више нема назад и када ће бити принуђен да предузме било какву војну акцију. Јер, као и обично, све ће се правдати кредибилитетом. И ту онда престаје свака логика, сваки разум. У преводу, ратна акција је веома могућа, али не у скорије време.
СЛОМ ДОМИНАЦИЈЕ Рат у Сирији траје већ две и по године, па се намеће питање зашто баш сада Америка улаже толику ратничку енергију и практично заиста доводи у питање свој кредибилитет. Намећу се неколике околности зашто баш сада. Америка је изгледа коначно схватила да експеримент Арапског пролећа не само да није успео него чак доводи у питање и кључну ствар – америчку доминацију на Блиском Истоку. Либија практично више не постоји као држава, а и у тој земљи је већ почео прави грађански рат мада то западни медији прећуткују. Египат, као најмоћнија арапска земља и кључни амерички савезник, је за сада уништен као озбиљна и поуздана држава. Бахреин је већ годинама у немирима, који се, уз подршку демократског Запада, сузбијају најбруталнијим методама. Слично је и у Саудијској Арабији а и старом савезнику Кувајту прете сукоби.
Деценијска доминација Запада, тачније Америке, на Блиском Истоку је наједном заиста доведена у питање, и то пре свега захваљујући западном пројекту Арапског пролећа. Читав тај експеримент се измакао контроли. Како се могло догодити да Запад изгуби Блиски Исток? То је заиста невероватно с озбиром на још увек јак потенцијал Запада и нагомилано искуство у том делу света. Пре тражења одговора на то сложено питање јасно је да је такав развој догађаја сведочанство о неспособности актуелног Запада, о доминацији нереалности, „научне фантастике“ у западним политичким и интелектуалним елитама, које осећају пад моћи и дубоку кризу, али немају снаге ни способности да се суоче са кризом и на такав начин траже решење.
Блиски Исток је део западне, а не блискоисточне кризе. У таквом амбијенту, у случају Америке постоји и далеко шири контекст. Америка и Запад већ годинама никако да изађу из економске и друштвене кризе. Проблеми се само нагомилавају. Историјско сећање упозорава да је у сличним ситуацијама Запад, посебно Америка, прибегавао ратовима, па се намеће сумња да се цела ситуација креће ка неком рату, и са Сиријом и без ње. Утолико је случај Сирије камен међаш у овом тренутку историје. Било каква војна акција у Сирији би била само почетак тог у западним елитама „жељеног” рата. Сирија је само фаза укупне слике савременог Запада.
Даљи развој догађаја на Блиском Истоку и у Сирији би могао бити и веома важан за актуелну власт у Србији, која је Уједињене Арапске Емирате, тачније, Емират Абу Даби, промовисала у једног од кључних партнера и полаже велике наде у емиратске шеике. Сада већ неизбежно погоршање ситуације ће повећати обавезе Заливских земаља према Западу и лимитирати њихове могућности, посебно у самосталном деловању према другим земљама. Србија би зато требало да то пажљиво прати и суочи се са евентуалном могућношћу да, упркос жељи, планови сачекају неко друго време.
__________
Напомена:
[1] Нешто шире погледати анализу Марка Мардела Колико су јаки амерички докази о хемијском нападу у Сирији?, објављеној на www.ббц.цо.ук/неwс 27. августа 2013. (Марк Марделл: Хоw стронг ис УС евиденце оф Сyриа ћемицал аттацк?)
Синиша Лепојевић
Нови Стандард
