Знам шта сте радили 5. октобра

Током протеклих 15 година чули смо, видели и прочитали безбројне анализе догађаја 5. октобра 2000. године који је у сваком случају променио политичку сцену Србије. Полемике, ипак, и даље трају…

Пети октобар се у јавности у Србији углавном види као дан демократских промена. Ипак, бројни су и они који сматрају да је то велика пропуштена шанса за истинском трансформацијом Србије. Као главни разлог наводи се чињеница да није дошло до лустрације и да претходна политичка гарнитура није прошла кроз тај процес. А кад смо већ код некадашње политичке врхушке из времена владавине Слободана Милошевића, већина тадашњих политичких актера и данас је на власти, и то не на било којим местима.

Некадашњи генерални секретар Српске радикалне странке (СРС) Александар Вучић је српски премијер, тадашњи портпарол Социјалистичке партије Србије (СПС) Ивица Дачић је актуелни министар спољних послова Србије, а бивши функционер радикала и потпредседник Владе Србије Томислав Николић, данас је председник Србије. Сваке године се уочи 5. октобра до детаља бележи шта су тих дана радили лидери тадашњег ДОС-а и како је срушен Милошевић. Петнаест година касније, можда је добра прилика да се подсетимо где су били и шта су радили тих октобарских дана 2000. године некадашњи високи функционери партија против којих је народ изашао на улице.

Књиге против заборава

Новинар Славиша Лекић тврди да је те октобарске дане 2000. године Ивица Дачић „провео сакривен у свом стану. „Додуше, у једном периоду је тврдио како је дежурао у седишту странке, на Студентском тргу, али кад су му предочили некакав интервју у ком је објашњавао како су у странку упали ‘Батићеви људи’ који су ‘покрали и полупали све што су могли’, нагло је ретерирао“, каже Лекић. „Јер, све су полупали, а Дачића, једног од синонима Милошевићевог режима, нису ни очешали. Претпостављам да се и Вучић скривао мада се он у једном интервјуу 2003. године, часопису ‘Херетикус’ хвалио како је био на улици и претукао неке људе… ‘Неки дрогирани су ме напали, па сам морао да их пребијем. Двојица неких су ме напала, био сам са сином. Морао сам да изударам и једног и другог. Нокаутирао сам и једног и другог. Нису хтели да се смире него су поново насрнули и онда сам их нокаутирао још једанпут. Онда су се смирили. Вратио сам се у кућу и знао сам, наравно, да ће Србија да крене у године пропадања и уништавања.’ Смем да се кладим да би данас демантовао овај интервју: Европејци се не млате по улици!“

Славиша Лекић је недавно објавио књигу „Свака част Вучићу“, политичку аутобиографију у којој је сакупио цитате изјава Александра Вучића од 1995. године до данас. Лекић за ДW каже да је његов једини мотив за ту књигу био борба против заборава: „Као и у случају књиге о председнику Србије („Замлаћивање – политичка аутобиографија Томислава Николића“, 2013. године) једини мој мотив био је – незаборав. Њих двојица су преко ноћи из ‘Шешељевог шињела’, ускочили у јефтина листер одела и просто су хтели да јавност, не само у Србији, ту њихову нову позицију схвати као стартну. Ништа, дакле, титула војводе и ништа четничке заклетве, која Велика Србија и којих сто мртвих Муслимана, каква руска губернија и какав тепих са рупом, откуд Младић херој и како новинари плаћеници…И заборавили смо, част изузецима, заборавили смо у тој љутњи на њихове претходнике – ко су заиста Тома и Александар. Мој једини мотив био је да на једном месту остане нотирано шта су све говорили: цитати д А до Ш или од А до Ж, датум где је то речено/написано и извор информације. То је њихово политичко наслеђе које је укоричено, И свака од тих књига је писмени споменик једној особи која има два мишљења, две школе и два прототипа које је немогуће ни органски повезати, ни аритметички сабрати. Као да збрајате бабе и жабе, ампере и километре, четнике и партизане, руску губернију и Европску унију”, истиче Лекић.

„Први пут у Србији“ је постала нека врста политичке мантре садашње власти, а тиме се може похвалити и књига Славише Лекића. Забележено је да је то прва књига након пада СССР-а коју су одбили да продају у књижарама. Највећи књижарски ланци у Србији, „Делфи“ и „Вулкан“, јавно су признали да ту књигу неће продавати у својим књижарама, али за то нису навели никакав разлог.

Славиша Лекић примећује да „што смо ближе Европи, све је очигледнији демократски дефицит у јавном говору. Ван памети је да у ери интернета говоримо о гушењу слободне речи, али чињенице говоре да овде ни друштвене мреже нису простор слободног говора. Тако да ја одлуком о „незаинтересованости“ дистрибутера за књигу о Вучићу нисам био затечен. Али, признајем да сам затечен дефицитом интересовања за судбину књиге од стране медија, то јест страхом да се та информација макар и објави. И сасвим сам сигуран да Вучић и његово окружење нису одговорни за забрану дистрибуције и сакривање вести о томе као што јесу за атмосферу у друштву у коме се тај скандал дешава“.

Ко се скривао, а ко био кооперативан?

Новинар Предраг Поповић за ДW каже „како на жалост одлично познаје Александра Вучића“. У његовој биографији на његовом блогу стоји између осталог да је након дугогодишње новинарске каријере „направио највећу животну грешку – прихватио је позив Александра Вучића да буде главни уредник новине ‘Правда’“. Поповић за ДW каже како су 5. октобра 2000 године тадашњи радикали и социјалисти радили исто што раде и данас:

Председник Србије Томислав Николић у време када је био у Српској радикалној странци

„Вучић се сакрио и чекао да види шта може да га задеси, уколико дође до лустрације и забране СРС као што се тада говорило. Он се притајио, као и увек у кризним ситуацијама. То је урадио и када је био пуч у СРС 2008. године, принцип деловања у складу са инстинктом за самоодржање. А Дачић се понашао као и већина социјалиста, бар ових истакнутијих: они су одмах потрчали да се понуде новим властима и да покажу да су кооперативни. За боље разумевање те приче и зашто није било 6. Октобра, може да послужи прича Богољуба Карића. Тај највећи Милошевићев тајкун је 6. октобра, после непроспаване ноћи, потрчао у Крунску, у седиште Демократске странке (ДС), са боцом вина на поклоњење новом вођи. Био је нервозан што мора да чека, а посебно се изнервирао јер је морао да чека да председник ДС Зоран Ђинђић заврши састанак са Милутином Мркоњићем из СПС-а, иако се зна да су још пре 5. октобра и тадашњи председник парламента Драган Томић, па Бранислав Ивковић и разни други социјалисти већ тада прешли на страну победника. У реду за чекање је био и Ивица Дачић. За разлику од Вучића, Дачић је врло брзо успео да успостави комуникацију и са странцима, са неколико најутицајнијих амбасадора, и то му је касније помогло да преузме читав СПС и то за време живог Милошевића.“

Предраг Поповић каже да су у СПС осећали да ће доћи промене, и неколико дана уочи 5. октобра њихови функционери су се притајили: искључили су мобилне телефоне, нису се јављали на позиве, а неки од њих нису чак ни обављали своје државне функције, и нису ни долазили на посао.“ Било је неколико тих оперативаца који су учествовали у блокади путева, да не дођу демонстранти, али и ту су постајале поделе, наводи Поповић. У СПС је било тих екстремиста који су по сваку цену желели да спрече окупљање. А радикали су одлучили да се тотално притаје. Они су то радили и у зиму 1996/1997 док су трајали протести грађана због изборне крађе, шћућуре се, притаје, и чекају да виде расплет догађаја. Тако су се понашали и уочи 5. октобра, нису се истрчавали са оптужбама на рачун демократске опозиције, а нису ни подржавали Слободана Милошевића на неки озбиљнији начин. У то време је, како је причао Војислав Шешељ, и он имао два састанка са Зораном Ђинђићем. Вучић је такође смањио своју реторику и није више понављао да опозиција представља НАТО трупе на земљи, да су сарадници окупатора, отимачи Косова, издајници и све остало. А да није било 5. октобра он би вероватно и данас био генерални секретар СРС“.

Трансформација у велике Европљане

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић на гробу Слободана Милошевића у Пожаревцу 2007.
Трансформација бивших радикала и социјалиста у велике Европљане, и заговорнике европских интеграција, није ништа неочекивано, сматра Предраг Поповић: „Ништа се они нису променили, само су сада раскринкани. Ја лично никад нисам веровао ни Дачићу ни Вучићу да су они тврди српски националисти, патриоте, они који верују да су западне границе Србије од Карлобага до Вировитице. То је био само репроматеријал за политичку пропаганду. И ова сада трансформација показује да су спремни да одиграју било коју представу од које могу да имају пре свега личну корист. Исто као што се Вучић залагао за формирање Велике Србије сад се залаже за прављење великог Београда на води; од онога није било ништа, можда ни од овога неће бити ништа, али он ће наћи неку трећу, пету, стоту варијанту за опстанак на политичкој сцени, и покушаће с тим да освоји гласове лаковерних грађана. Иза свега тога не стоји никакав интерес Србије него само лични интерес.“

Предраг Поповић је такође аутор сада већ неколико књига о садашњем премијеру Александру Вучићу, које ћете такође тешко наћи у великим српским књижарама већ вам само остаје лично наручивање. Као што наглашава да на жалост одлично познаје премијера Вучића, Предраг Поповић истиче да на жалост због тога има и пуно проблема: „Александар Вучић је јавно водио полицијску, медијску и правосудну кампању против Славка Ћурувије. Пошто је у међувремену научио да му то није потребно, он сада води врло разноврсну кампању против мене, али о томе ћути и не ради то јавно. Истовремено добијам и претње. 2013 сам тужилаштву дао телефоне са којих ми је прећено, име и презиме човека који ми је претио, као и његову адресу. До данас нисам добио позив ни да ме питају да ли је то тачно. Некако сам уверен да сам у тежој позицији него што је био Ћурувија у време прве Вучићеве власти, али то не значи да ћу одустати од истине“, каже Поповић.

Радикали и социјалисти славе 5. октобар

Славиша Лекић оцењује да садашња гарнитура на власти потајно слави 5. октобар, и да је та њихова трансформација у велике Европљане наравно неискрена: „Посебно због чињенице да је изостао ‘Шести октобар’ и сасвим логичан процес преиспитивања њихове улоге у претходној деценији који би, поред макар катарзе, подразумевао и мало ‘бајбокане’ – Забела или Падинска скела, сасвим свеједно. Да су на изборима који су претходили 5. октобру Милошевић и Шешељ однели победу, а заборављамо да је мало недостајало, верујем да би годину дана касније били у крви свргнути. И не би горела само Скупштина и РТС. Изгубили су, али се данас испоставља да су, спортским речником казано, испали – морални победници. Без лустрације, икакве одговорности, макар и извињења за оно што су радили, они данас воде једну урнисану државу и притом, без икаквих скрупула, за крах заједнице, у сваком погледу, од моралног до економског, оптужују ондашњу, док су деведесетих били на власти, и, гле чуда, данашњу – опозицију. „Свака част Вучићу“ и „Свака част Дачићу“. Нема транформације без покајања и лустрације за коју је већ касно. Вучић је неколико пута рекао како он нема проблема са својом прошлошћу, шта год то значило. А може да значи – немам проблем да се због ње постидим; као што може да значи и оно што мислим да заиста значи – ја немам никакав проблем са мојом прошлошћу.

А сам Дачић је давно казао: „Ако треба, ја могу и да се извиним“. Очигледно да нико није сматрао да треба, па је лидер СПС-а, који је, сасвим узгред, на власти дуже него Слободан Милошевић, и даље – на власти. Не можемо говорити о искреном европском усмерењу земље коју води ушминкани радикалски аутократа, а терцира му уцењени социјалистички бирократа“, каже Лекић.

Дојче веле