Знамо шта сте радили седмог октобра

Највећа је неправда кад ко од зла дјела свог
још и корист какву има.

Валтазар Богишић

Да се разумемо, „Шестог октобра“ се није могло десити ништа. Дан је био врло мамуран. Одмарало се. Веља Илић одржао говор у 10х, и као злогука птица опоменуо. Потом је са својим Шумадинцима отишао кући. Тај говор нигде нећете наћи, јер никоме није пријатан.

Шта се дакле догодило Седмог октобра 2000.?

Левичари осетили моменат.

Било је критично да Србија поново постане српска, па су дејствовали са леђа, док су Срби рушили издајника Милошевића.

По левичарима, све је дозвољено да се отме власт и стекне богатство, а „коме је до морала, нек иде у цркву“. И док су једни крв пљували не би ли спасли Србију од тираније Слободана Милошевића и ЈУЛ-овских криминалаца, ново-скојевци предвиђени Зораном Ђинђићем су заузимали банке и трезоре, заогрнути хиџабом Европске уније. Ђинђић се окружио себи сличнима. За те „експерте“ (бива млади, лепи и школовани) који су изронили 7. октобра, нико пре тога није чуо. Ситни банкарски службеници и студенти на продуженом школовању.

За две године, сви су се обогатили али Милошевићеви ратни профитери нису осиромашили.  Сврака свраки, односно комуњара комуњари, очи не вади. Тако је Србија многоструко опљачкана: пљачкао је Тито, па Милошевић, па Ђинђић.  Наставили Тадић, да доврши Вучић. Све Србин до Србина, са екипама, као да их је Фрањо Јосиф одреда у истом борделу правио.

Упропастили државу.

Ђинђићева пљачкашка приватизација у Србији је историјски факат, као што су факти да је Милошевић немилосрдно пљачкао Србију помоћу „пирамидалне штедње“ или хиперинфлације.

Опоменућемо на епилог, да се не заборави. Да се из историје нешто научи. Најмање је важно што ћемо успут показати наказу ђинђинофила.

Спор против Агенције за приватизацију међу првима добио Миле Јерковић за положену гаранцију приликом куповине “7. јула”. Убедљиво највећи износ од 1,35 милиона евра досуђен украјинском Азовимпексу, који је неуспешно приватизовао Фабрику вагона. Глобал стил браће Митал тражи 300.000 евра након што је са њима раскинут уговор о куповини Магнохрома.

Бивши власници 14 предузећа са којима је држава раскинула купопродајне уговоре јер нису поштовали њихове одредбе, према правоснажним пресудама домаћих судова већ месецима од Агенције за приватизацију наплаћују надокнаде за активиране банкарске гаранције. Рачун Агенције због тога је у овој години у два наврата био у блокади, укупно чак 33 дана.

Милионски износи, али у динарима, досуђене су као накнада за неоправдано наплаћену гаранцију и бугарској Мина компанији, после раскинуте приватизације нишког Вулкана, затим конзорцијуму на челу са Милованом Вулићевићем, после раскида уговора о куповини Венчаца из Аранђеловца, као и бившим власницима шабачког Декора, Ламината из Бајине Баште, Меркура из Бачке Паланке, Кућне радиности из Темерина, Сомборгранита, Млина будућности из Српске Црње, Кулинапласта из Раткова и Радана из Лебана. 

Искључиви кривац за ову штету је законодавац који Закон о приватизацији није усагласио са јединственим правним системом Србије. Тиме је омогућено фирмама да иако нису поштовале закон приликом приватизације, ипак судски добију накнаде. Судови су се једноставно држали важећих правних прописа и пресудили су правилно. Зато законодавац мора да исправи грешке како се овакве ствари не би понављале – каже Бранко Павловић и наглашава да Закон о приватизацији није усаглашен ни са многим међународним правним нормама чији је Србија потписник, што такође ствара правне проблеме и може утицати на одлуке судова.

Држава је због лошег законодавства дупло оштећена: прво је претрпела штету у приватизацији, због чега је била принуђена на то да је раскине, а потом је државна агенција судском одлуком принуђена на то да плати накнаду бившим власницима, управо онима који су уништили та предузећа исисавши им сав капитал – каже професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић. – То је свакако лоше и нешто због чега грађани имају право да буду огорчени јер и они плаћају цех накарадних законских решења. Неусклађеност закона који узрокују такве, по државу штетне судске одлуке и уопште нестручан рад надлежних у Агенцији, представљају велики проблем који је настао због лоше приватизације, процеса који је тотално упропастио привреду земље. Једина два циља су била распродаја друштвене имовине и пуњење буџета новцем добијеним на тај начин. Таква пракса се показала не само штетном када је реч о привредном животу већ је, нажалост, и држави нанета огромна штета.

Заједничко за ових неколико горепоменутих великих случајева је то што су уговори раскинути тек након вишемесечних притисака и протеста радника, који су неуспешно указивали да се имовина фирми распродаје а капитал исисава, да је очигледно како купци не намеравају да покрену производњу нити да инвестирају.

Што се моје фирме тиче, почело је тако што сам на неком саветовању о приватизацији поставио питање надлежном Ђинђићевом министру за приватизацију Александру Влаховићу: Ово не ваља, ово наше предузеће води у пропаст. Шта да поручим запосленима који неће овакву приватизацију?

Влаховић је са бестидним циничним осмехом, само због кога је заслужио да му се лопатом тај осмех запечати на лицу, одговорио: Поручи им (као да сам овце чувао са тим министром) да ако неће да буду приватизовани, опет ће бити приватизовани!

И наравно, фирму је је купио “конзорцијум”. Тај „конзорцијум“ нових бизнисмена су чиниле хрватске избеглице, домаће раднице слободног морала и господа са нешто затворске казне. Цело друштво са шест основних разреда до набављене дипломе средње школе. На челу им беше легендарни општински лидер Социјалистичког савеза синдиката радног народа Југославије. Фирму су купили наравно не својим парама већ позајмицом од комшијског металског гиганта, које су враћене затим из прихода фирме. Ниједан члан конзорцијума пола свог динара није дао. Онда су буквално опустошили фирму, као пацови.

Поменућемо успут анегдоту када је нови газда-синдикалац повео своју радну нагу на синдикални митинг у Нови Сад, да се боре против закона по коме су купили фирму.

Затим су изгубили спор на суду против Агенције и уговор је поништен. Али, количина пара којом је фирма купљена им је морала бити испоручена “због лоших закона о приватизацији”.

Лако је било против њих, “конзорцијума” скупљеног с ко’ца и конопца, али не и против система који их је штитио. Све што је остало од комуњара у државном, економском, правосудном систему, штитило их је, типично партизанским начином. Настала пометња у Агенцији за приватизацију експозитура Нови Сад, када сам им показао нека акта за која су мислили да су ми недоступни. Ко је, међутим, луд да у та турбулентна времена пристане да буде ВД директор, а не направи дупликате свих кључева? Али, џабе. Шта год покушаш, дочека те извесни судија Беадер или неко сличан. Па се ти бори.

(Падала кишица, ја у аутобусу. Путник до мене пита: Извините, дрхтите. Да ли вам је хладно? Даћу вам јакну да се згрејете. Одговарам: Ма јок. Био сам у Агенцији за приватизацију, па имам нервне нападе. Сапутник: Аха. Потпуно вас разумем.)

Да је ово изниман случај, могло би се поднети. Међутим, овакве “приватизације” су биле Ђинђићево правило. Шта је са обичним људима у тој беспризорној отимачини? Покрали их тајкуни, покрала их држава, покрали их и њихови подмукли другови. Покушаје замислити број трауматизованих људи у држави, количину опште породичне беде у којој је требало дизати децу, е да би се мањина најгорих у овом народу обогатило?

Нема ту ни правдања ни праштања.

Мислите да су Ђинђић и његове комуњарске битанге били толико неписмени да не знају да усагласе законе? Ма јок! Знали, али дошли да опљачкају Србију без последица. То је све.

Тако изгледа живот кад ти га левичари праве.

БЛОГ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ