Вест о томе да је конзорцијум енергетских компанија који експлоатише највеће азербејџанско гасно поље Шах Дениз одлучио да 18. јануара 2013. купи 50 одсто удела у конзорцијуму Набуко поновљена је 10. јануара ове године. Тим поводом је и у српским електронским медијима писано како Набуко није пропао пројекат и да овај гасовод ипак има наде и да заживи. Међутим, одговор на основно питање, зашто Набуко ни после толико времена није почео са изградњом, није у довољној мери пружен.

Требало би навести и ко је најзаинтересованији да се он реализује.

Да бисмо објаснили о чему се ту ради ваља указати на почетак и сврху пројекта Набуко као и на садашње перспективе старог а новог Набука.

Идеја стара 11 година

О Набуку се пуно писало и расправљало, што и није чудо имајући у виду дугу историју најављивања. Јужни ток је најављен 2007. а децембра 2012. су коначно почели и радови на његовој реализацији за разлику од Набука који се пројектује ево већ 11 година.

Политички пројекат ЕУ и САД, Набуко обзнањен је 2002. године. Европска комисија и ЕУ, алио не и Немачка појединачно, изразито су заинтересовани за Набуко који заобилази Русију, наравно и Србију. Више пута су званичници ЕУ па и сама Европска комисија настојали да дају ваздуха посрнулом пројекту. Председник Европске комисије Жозе Мануел Баросо је јануара 2010. године посетио Азербејџан како би добио потврду њихове посвећености пројекту Набуко.[1]Када је Мађарска (преко МОЛ-а) покушала да у априлу 2012. изађе из целог пројекта и престала да улаже новац у конзорцијум, Европска комисија је одмах издала саопштење у којем негира да МОЛ напушта пројекат.[2]

Енергетска дипломатија

Набуко је планиран и предложен као решење за смањење утицаја Русије на Брисел. Руска Федерација као појединачно највећи снабдевач ЕУ природним гасом критикује се као страна која користи енергетску дипломатију. Наравно, наставак и додатни раст утицаја САД и Велике Британије нико није помињао нити разматрао. Ове земље, (заједно са Израелом) шире зону утицаја по Блиском истоку и настоје да обухвате што више и јужни Кавказ (Грузија, Јерменија, Азербејџан).

Енергетском дипломатијом се баве и друге државе а конкретно у вези гаса и Турска и Азербејџан, наравно у позадини су дуги прсти британског и америчког капитала.

Турска стратегији гледе енергетске политике била је још од 1990-их да због недостатка сопствених енргената а имајући у виду своју позицију моста између ебергентима богатих Блиског истока и Кавказа, постану енергетско чвориште. Занимљиво је да саветник турског премијера, Шабан Кардаш сматра да објашњење зашто Набуко (још увек) није кренуо са реализацијом, лежи у чињеници да су САД презаузете другим активностима на ширем Блиском истоку, па и енергетском политиком а да ЕУ сама није способна (неуспешна у преузимању руковођења) за такав задатак.[3] Чувени турски аналитичар, главни уредник часописа о спољној политици турског министарства спољних послова сматра да је питање изводљивости Набука сложено. Он указује и да чињеница постојања конзорцијума повећава цену гаса те да директна сарадња Турске и Азербејџана (без посредовања англоамеричких пријатеља) даје боље резултате. У ту сврху су председник владе Турске Ердоган и председник Азербејџана Алијев, октобра 2011. потписали споразум о извозу гаса са поља обухваћених фазом Шах Дениз 2 у Турску за продају и транзит у периоду 2017-2042.[4]

Везивањем за западни пројекат Набуко, земље некадашње совјетске Централне Азије и Кавказа, посредно се везују и за Запад и то за Велику Британију и Америку. Ту лежи основна идеја Набука, слабљење утицаја Русије и ширење истог Запада.

Зашто упорно помињемо Америку и Британце? Највећи партнер у свим енергетским компанијама које извозе нафту и гас из Азербејџана је Бритиш-Петролеум. У јужно-кавкаском гасоводу који азерским гасом снабдева Грузију и Турску (капацитет 9 милијарди кубних метара гаса годишње) главни партнери су Бритиш Петролеум и норвешки Статојл са по 25,5 одсто акција. У корпорацији (Azeri-Chirag-Gunashli (ACG)) која експлоатише нафтна поља за снабдевање нафтовода Баку-Тбилиси-Чејхан (БТЦ), БП има највише акција 35.8%, а ту су, поред осталих и америчке компаније Шеврон, Ексонмобајл и Хес (заједно више од 50 одсто). У БТЦ, БП има 30,1%, највећи удео међу 11 акционара. Овај нафтовод је почео са радом јуна 2006. испоручивши прве залихе црног злата британском нафтном танкеру. У Шах-Дениз конзорцијуму који експлоатише то огромно гасно поље, заједно са наведеним норвешким Статојлом деле, као и у Јужнокавкаском гасоводу, по 25,5 одсто.[5]

Бритиш Петролеум је иначе у већинском америчко-британском власништву (38 одсто америчких и 35 одсто британских акција, при чему је банка ЈП Морган-Чејс појединачно највећи акционар са 26.50% обичних акција.[6]

Реализација

Најављени пројекат ТАНАП, Трансанатолијски гасовод који треба да финансирају азербејџанци, требало би да иде паралелно са јужнокавкаским гасоводом и да се настави до границе са Бугарском. Пројекат је у власништву азербејџанске енергетске компаније (СОЦАР, 80 одсто) и Турских (20 одсто).ТАНАП би требало да спасе Набуко јер би био посебан гасовод који би могао и да се настави у једном од два (раније најављивана и три) правца: 1) у скраћени, тј. нови пројекат Набуко Вест (западни Набуко) који би ишао од турско-бугарске границе до Аустрије (1312 км), то је тај оживљени Набуко; или у 2) Трансјадрански гасовод, од грчко-турске границе преко Албаније до Италије. ТАНАП је наравно најавио да ће 29 одсто акција продати Бритиш Петролеуму и Статојлу (по 12 одсто) и француском Тоталу (5 одсто), чисто да БП не буде празних руку.[7]

Јасно је да и Набуко Вест и Трансјадрански гасовод покушавају да парирају крацима Јужног тока.

Конзорцијум Набуко има шест деоничара са равноправно подељеним власништвом (по 16,7% удела). То су аустријски ОМВ, мађарски МОЛ, бугарски БЕХ (заправо Bulgargaz), румунски Трансгаз, Турски Ботас и немачки РВЕ (RWE).[8] Ова структура би требало да се трансформише 18. јануара. За тај датум је у Бечу најављено потписивање најављеног уговора којим би конзорцијум Шах Дениз 2 откупио 50 одсто учешћа док би ранијих шест власника поделили равноправно преосталих 50 одсто акција.[9]

Ако се неко пита где је ту Бритиш Петролеум, онда би га требало тражити међу четири компаније (ту су још Статојл, Тотал и евентуално нови удео СОЦАР-а) из конзорцијума Шах Дениз који се начелно договорио у Софији са деоничарима Набука 10. јануара да откупи 50 одсто њихових акција.[10]

ТАНАП би требало у почетку да преноси 16 милијарди кубних метара гаса годишње од чега 6 милијарди за Турску а 10 би могло да иде за извоз на Запад. Све је још у сфери пројекта а требало би да почне да се гради од 2014. године.[11] Међутим, дефинитивна одлука куда ће гас из још сао пројектованог ТАНАП-а потећи, треба да се донесе у јуну 2013. ако опет нешто не крене по злу.[12]

Има ли гаса и пара?

Што се тиче пара, ЕУ која у једном маху издвоји 30 милијарди евра за Грчку, тешко да има проблема за финансирање изградње гасовода.

Друго је питање има ли гаса да се то попуни? Од самог почетка налазак изворишта гаса био је под питањем. Гас се тражио у Туркменистану и у Казахстану па чак и у Ирану. Данас се очекује да би у Ираку могла да се нађе попуна за гасовод. Око ирачког гаса, налазишта у Курдистану, долази и до кризе на релацији курдска регионална влада — влада у Багдаду.

Првобитно је замишљено да радови на Набуко гасоводу почну 2009. године, па 2012. да би последња најава била за 2013. годину.[13] Пехови пројекта Набуко не односе се само на одлагања и проблеме са недостатком гаса. На ове су се природно надовезали и мучни преговори око опстанка свих шест чланица у конзорцијуму јер су и МОЛ и немачка РВЕ[14] покушавали да напусте посао. Ипак, уласком кључних играча Шах Дениза, уз видљив изостанак Лукојла који је активан у експлоатацији азерског гасног поља. Други се односе на потрагу за гасом.

У приобалном подручју Азербејџана, на дну Каспијског језера (или мора) 1999. откривено је велико гасно налазиште Шах Дениз које је истраживано од 1996. године. Пројекат истраживања и експлоатације додатних налазишта у оквиру овог великог поља, познатији као друга фаза или Шах Дениз 2, почео је 2012. године.[15] Од ове друге фазе истраживања очекује се осигурање поменутих 10 милијарди кубних метара гаса годишње колико би претекло из ТАНАП-а за Набуко Вест. Опет то је мало и партнери у конзорцијуму садашњем и будућем надају се да би некако могли да нађу додатни гас (до 60 милијарди кубних метара годишње)[16] у Туркменистану, Ираку или Казахстану, потенцијално (у случају промене власти) и у Ирану.

Што се раније откривеног природног гаса тиче, он је по претходно постојећим уговорима извожен у Русију (милијарду кубних метара годишње од 2009. а 2010. је договорено да се то повећа на две милијарде кубних метара по години), као и у Турску и Грузију преко јужнокавкаског гасовода. Русија углавном настоји да Азербејџан и друге постсовјетске републике, богате енергентима веже или задржи за себе нудећи се да откупљује веће количине гаса и нафте.

Када су у питању Казахстан и Туркменистан, они поред Русије извозе све веће количине гаса и нафте у Кину која је уложила велики новац у ове земље од 2007. а највише у 2011. години. Централно-азијско-кинески гасовод иде од Туркменистана до места Хоргос у западној Кини, укупне дужине од 3666 километара а управо се гради трећа линија цевовода, из Узбекистана.[17]

Азербејџан, с друге стране, настоји да разграна своје везе са Западом између осталог како би добио подршку за решење спора око Нагорно-Карабаха у своју корист. Зато је ова држава једина поуздани партнер оних земаља и интересних група које се залажу за неруски гасовод а сама нема гаса да га попуни у мери која би евентуално угрозила Јужни ток.

Дакле питање пуњења и евентуалног Набуко Веста или Трансјадранског гасовода остаје отворено, јер осим очекиваних 10 милијарди кубних метара годишње из Азербејџана, другог гаса још нема на видику. Са Јужним током, ситуација је чини се потпуно другачија. Самим тим грозничава трка да се Русија (и Србија) заобиђе и умањи њен значај у области снабдевања ЕУ енергентима, се убрзава.