После завршетка дводневног састанка председник Републике Србије Александар Вучић, те премијери Северне Македоније Зоран Заев и Албаније Еди Рама представили су јавности 10. октобра у Новом Саду заједничку Декларацију о успостављању зоне „малог Шенгена“. Већ употреба синтагме „мали Шенген“ јасно указује на намеру доносилаца Декларација да по узору на „велики“ Шенген, у који је укључено 26 европских земаља, до 2021. године уклоне између ових држава граничну контролу и све друге ванцаринске баријере које онемогућавају слободан прекогранични проток роба, капитала и људи. Како је том приликом објаснио А. Вучић, сва тројица лидера „једва чекају“ да други чланови тзв. западнобалканске шесторке (чине је поред Србије, Северне Македоније и Албаније, још и Црна Гора, БиХ и тзв. Република Косово), који се на више места експлицитно помињу у тексту Декларације, прихвате основна правила „малог Шенгена,“ а она ће можда већ бити обелодањена на састанку у Охриду, 10. новембара ове године. При томе су Црној Гори, БиХ и тзв. Косову већ упућени позиви за састанак који ће бити одржан у децембру у Тирани.
Балкан балканским народима или…?
Предлагачи успостављања зоне „малог Шенгена“ на подручју тзв. Западног Балкана су своју иницијативу оправдали искључиво позивањем на економске аргументе, који на први поглед делују прихватљиво свима, а при томе су и те како погодни за (зло)употребу у политичкој комуникацији с бирачима у балканским цезаристичким демократијама. Следствено, из Новог Сада су лидери Србије, Албаније и Северне Македоније грађанима поручили како ће стварањем зоне слободног протока људи, роба, услуга и капитала учинити тзв. Западни Балкан атрактивнијим за инвеститоре из ЕУ и других земаља, пошто ће се добити јединствено тржиште од скоро 20 милиона људи, са знатно већим БДП од појединачних националних БДП. Уз то, на јединственом тржишту рада инострани инвеститори ће лакше решавати проблем дефицита радне снаге који постоји на националним тржиштима рада. Укидањем граничних контрола требало би да буду смањени оперативни трошкови за 7% до 9%, а све то заједно би морало да утиче на поправљање животног стандарда и повећање плата. Такав јединствени регионални економски простор би у будућности заједнички наступао према било којој трећој страни, а нарочито у односу на институције ЕУ, што би према очекивањима А. Вучића морало да резултира већим уважавањем интереса становника тзв. Западног Балкана. Иако су потврдили да је стварање зоне „малог Шенгена“ комплементарно с процесом евроинтеграција, Вучић, Рама и Заев су из Новог Сада поручили да њихове земље не желе више да пасивно ишчекују из Брисела милост проширења, већ су уместо тога одлучили да, речју А. Вучића, „узму судбину у своје руке“.
Посматрана из угла ове поруке и претпостављених директних економских користи које би становници балканских земаља имали од успостављања јединственог тржишта рада, роба, услуга и капитала, новосадска Декларација о „малом Шенгену“ делује као најава враћања политици „Балкан балканским народима“. Да ли план о успостављању слободне економске зоне заиста представља израз идеје која се, речју В. Ћоровића, у најкраћем састоји у томе да су „балкански народи, без изузетка, поучени искуством, дошли одавно до сазнања да је једини услов за њихов опстанак тај да буду остављени сами себи“?
Уз сагласност САД и ЕУ
Већ порука Едија Раме да се састанак у Новом Саду „није изненада десио“, те да у одлуци о успостављању зоне „малог Шенгена“ треба видети ништа друго до „реализацију Акционог плана за формирање регионалне економске области који је усвојен 2017. године на тршћанском састанку Берлинског процеса“, јасно показују да новосадска Декларација није никакав аутентични плод балканске политике, која би пре свега морала да има у виду интересе становника балканских земаља. Пошто се успостављањем зоне слободног прекограничног протока људи, роба и капитала само реализују већ преузете обавезе у оквиру Берлинског процеса, онда се реализацијом ове идеје у првом реду остварују интереси држава и организација које координирају и надзиру регионалну сарадњу на тзв. Западном Балкану у оквиру Берлинског процеса, а то су, у првом реду, Немачка, Француска, Велика Британија, као и међународне финансијске институције попут Светске банке и ММФ. Да су Рама и Заев отишли на новосадски састанак са Вучићем тек пошто су добили сагласност САД и ЕУ, показује изјава потпредседника македонске владе задуженог за евроинтеграције Бујара Османија, дата 1. октобра немачком „Дојче веле“: „Ми смо на корак до почетка преговора са ЕУ, де факто смо чланица НАТО-а, па би зато за такве иницијативе (’мали Шенген’) требало консултовати Вашингтон и Брисел.“
И поред заклињања да успостављање зоне слободног протока људи, роба и капитала на тзв. Западном Балкану није замена за процес проширивања ЕУ, нити за клинички мртав ЦЕФТА споразум поништен царинским стопама приштинских сепаратиста, јасно је да „мали Шенген“, заједно са имплементацијом правних стандарда ЕУ, служи обезбеђењу неоколонијалних економских, а с њима у вези и политичких интереса западних метропола и западних наднационалних компанија на Балкану. При томе ће међу балканским народима највећу корист од јединственог балканског тржишта имати тренутно биолошки најмлађи, економски још увек најсиромашнији, али пословно најагилнији и социјално и те како покретљиви Албанци. То је уосталом у Новом Саду потврдио и српски председник, закључивши како ће на јединственом балканском тржишту рада инострани инвеститори у аутомобилској индустрији лакше надоместити дефицит радне снаге који постоји у Србији и Македонији, што једино може да претпоставља ангажовање радника из Албаније или тзв. Републике Косово. Ако се зна да, примера ради, представници турске „Тај групе“ не престају да јадикују нашим властима због тога што не могу да им обезбеде потребан број радника на основу чијег би ангажовања повукли обећана средства из буџета Србије, тада није немогуће замислити да се дефицит од више хиљада радника у фабрици у Краљеву надокнади увозом радне снаге из Албаније или с подручја Косова и Метохије. Пошто „мали Шенген“ подразумева и међусобно признање школских и факултетских диплома у циљу формирања јединственог тржишта рада, ако би успела реализација ове идеје грађани централне Србије би после 2021. године могли да уместо својих суграђана који су отишли у земље ЕУ добију Албанце као лекаре или медицинске сестре.
Шта поручује Еди Рама?
Уместо помагања Албанцима из Албаније и са Косова и Метохије да се укључе и институционално повежу у јединствено тржиште рада, роба и капитала, на коме једино могу да буду конкурентни њихови привредни субјекти, уз додатно саобраћајно повезивање с моравско-вардарском долином и Коридором 10, интерес српског народа је да се до пуног враћања територије КиМ под Србијин суверенитет изолује и економски исцрпи албански сепаратистички режим. То би неминовно довело до убрзавања већ започетог процеса демографског пражњења територије Косова и Метохије, али и Албаније. У таквим околностима ни хомогено албанско друштво не би одолело искушењима подела и сукоба, а уз њих би се појавили први знаци националног дефетизма и апатије. Супротно томе, „мали Шенген“ би обезбедио институционалне претпоставке да „Велика Албанија“ постане, захваљујући подршци Србије, економски одржива реалност.
Под институционалним оквиром „малог Шенгена“ нашла би се не само територија тзв. природне Албаније већ и целокупна БиХ, што би помогло афирмацији надентитетског нивоа власти у БиХ. Насупрот томе, регионална економска сарадња у оквиру Споразума о специјалним везама између Србије и Српске доприноси јачању државности српског ентитета у БиХ.
Када Еди Рама у Новом Саду каже да „не можемо бити таоци прошлости или таоци неких неслагања“, он нам, заправо, поручује да је српско национално питање на Балкану заувек решено уништењем Републике Српске Крајине, насилним укључивањем Републике Српске у БиХ, одвајањем Црне Горе и отимањем Косова и Метохије. Цементирању такве НАТО мапе Балкана служе институционална решења која нас окрећу ка „будућности“, какав је и „мали Шенген“. Једном речју, интерес Србије није у прихватању институционалних модела регионалне сарадње који у име стабилности и мира на Балкану одржавају у животу државолике монструме каква је тзв. Република Косово, док српско национално питање третирају као тему која је скинута са дневног реда светске политике. Уместо тога, светским метрополама треба поручити да све док се правично не реши српско национално питање на Балкану неће бити мира.
Опрема: Стање ствари
(Печат/Биг портал, 19. 10. 2019)
