Било би добро да клир Митрополије суочи пољуљаног Ђукановића са важним условом – Црна Гора може да закључи уговор само са СПЦ, односно њеним патријархом
Потпредседник Владе Црне Горе, Зоран Пажин, изјавио је за BBC на српском језику да је „Влада спремна, да без одлагања, отпочне дијалог са свим вјерским заједницама о примени овог закона (Закон о слободи вјероисповијести). А са Митрополијом црногорско-приморском је спремна да разговара и о условима под којима би могао бити закључен темељни уговор, чим сама Митрополија искаже спремност за овом врстом дијалога.“ (овде) На Пажинову изјаву је реаговао ректор Цетињске богословије, о. Гојко Перовић, који је поручио како „можемо разговарати и разматрати иницијативе и наше и Владине, али наши протести нити ће престати нити ће бити обустављани, док се овај закон неповратно не стави ван сваке правне и политичке снаге.“ (овде) Дакле, за Митрополију црногорско-приморску је важан редослед, прво укидање противуставног и противправног Закона о слободи вјероисповијести, па тек онда разговор о закључењу „темељног уговора“ са Републиком Црном Гором.
Такав став је оправдан и правно и политички. Већ пристанком да отпочне разговор о „темељном уговору“, Митрополија би посредно оснажила један закон, који није само противуставан, већ противправан у најширем смислу речи, пошто се њиме крше природна права човека на слободу вероисповести и неприкосновеност својине. Из угла тако схваћене противправности, отпор Закону о слободи вјероисповијести је још безусловнији, пошто се ради о отпору тиранији која ускраћује темељна људска права. Као пример да се владавина права не може изједначити са владавином било каквих закона, већ само оних који обезбеђују и увећавају људску слободу, некад се узимало Хитлерово, а данас Ђукановићево законодавство. О каквом „темељном (конституционалном – прим. З. Ч.) уговору“ се може разговарати са влашћу која у име државне суверености гази основна људска права чије поштовање чини темељ сваке уставне владавине. Пристанком да разговара о „темељном уговору“, Митрополија црногорско приморска би дала легитимитет једној деспотској влади, која је после удара на темељна људска права изгубила сваки ауторитет, па стога она мора бити натерана на оставку.
Једном речју, Пажинова понуда Митрополији, дата у Ђукановићево име, представља покушај монтенегринске тираније да се без озбиљних политичких последица извуче из постојеће ситуације, у којој је суочена са озбиљном референдумско-литијском делегитимизацијом. Истовремено, ова понуда садржи једну и те како озбиљну клопку за СПЦ. Из Пажинових речи се могу закључити две ствари: отпочињање дијалога око „темељног уговора“ везано је за сагласност друге уговорне стране, а то је по речима потпредседника Владе, Митрополија црногорско-приморска, а успешно окончање ових разговора везано је за испуњење неких претходних услова. Већ тиме што је Митрополију црногорско-приморску дефинисао као другу уговорну страну са којом би држава Црна Гора требало да закључи „темељни уговор“, Пажин недвосмислено показује шта Ђукановићев режим сматра условом свих услова када је у питању закључење „темељног уговора“: Српска Православна Црква не може да буде уговорна страна, већ то може да буде искључиво Митрополија црногорско-приморска. То је сасвим складу са чињеницом да би се разговор о садржини „темељног уговора“ одвијао у ситуацију у којој се примењује тек усвојени Закон о слободи вјероисповијести који као правне субјекте третира само оне верске заједнице које су регистроване у Црној Гори, а чије се територијалне границе поклапају са државним границама Црне Горе.
Што се Владе Црне Горе тиче она је Пажиновом понудом јасно поручила да јој полицијска секта Мираша Дедејића само као средство притиска на Митрополију црногорско-приморску СПЦ, како би ову натерала да се осамостали од Српске патријаршије и одрекне се српских националних обележја. Зато је Пажин понуду за склапање „темељног уговора“ упутио Митрополији црногорско-приморској, поручујући како је за Ђукановићев режим прихватљиво да управо она буде једни правни субјект са којим ће Република Црна Гора закључити „темељни уговор“. Притом је Ђукановићевом мафијашком режиму сасвим све једно како ће се из угла црквеног права доћи у ситуацију да уместо четири равноправна правна субјекта у лику постојеће четири епархије СПЦ у Црној Гори постоји само једна. То питање је остављено Митрополији, односно СПЦ, да га она реши, примера ради, тако што ће Митрополија црногорско-приморска бити уздигнута, по угледу на Охридску архиепископију СПЦ, на степен аутономне архиепископије, која у свом саставу може да има више епархија чије границе одговарају државним границама Црне Горе. Уосталом, садашњи митрополит црногорско-приморски већ има и титулу архиепископа цетињског.
На Пажинову, односно Ђукановићеву, понуду стигао је јасан одговор од Митрополије црногорско-приморске СПЦ – нема разговора о „темељном уговору“ све док је на снази постојећи противправни Закон о слободи вјероисповијести. Било би добро да клир Митрополије суочи озбиљно пољуљаног Ђукановића са још једним, још важнијим условом – Црна Гора може да закључи уговор само са СПЦ, односно њеним патријархом, као што је то већ урадила са Светом столицом (овде), а не са Митрополијом црногорско-приморском или са Епископским саветом Православне цркве у Црној Гори.
Зоран Чворовић, Стање ствари