Садашња власт у свим питањима примењује тактику дезинформисања грађана. Проблем се тумачи са сасвим различитих позиција и притом тумачење нема често никакве везе с предметом. Прави се својеврсни чињенични и тумачењски галиматијас. То важи и за предложену промену важећег Закона о референдуму и народној иницијативи.
Влада је предложила промену чл. 24. ст. 1. који гласи: „Референдум је пуноважан ако је на њему гласала већина грађана који имају бирачко право и који су уписани у бирачки списак у складу с овим законом.“ Влада предлаже укидање минималног излазног цензуса од најмање 50% изашлих бирача као услова за пуноважност референдума. То значи да ће рефрендум бити пуноважан независно од броја изашлих бирача.
У овом тренутку та промена не тангира проблем очувања Косова и Метохије, па зато такво турбопатриотско објашњење заправо помаже Вучићу. Предложена промена Закона има сврху да заштити власт од последица неуспешног референдума у предвечерје председничких, парламентарних и београдских избора. Власт се плаши да референдум не пропадне уколико остане садашња одредба о цензусу. Референдум је као облик непосредне демократије мерило легитимитета власти. Зато би неуспешан референдум у предвечерје избора озбиљно довео у питање наводно плебисцитарну подршку бирачког тела садашњем режиму. У демократији је свако изјашњавање грађана, о било којој теми, тест легитимности.
Тзв. Венецијанска комисија је дала подршку оваквом идиотском предлогу промене Закона о референдуму, баш зато што он ствара институционалне предуслове да грађани Србије постану идиоти у античком значењу те речи, јер их закони не мотивишу за учешће у политичком животу. Укидање цензуса код референдума, као облика непосредне демократије, није ништа друго него развлашћивање носилаца суверености – грађана.
У интерсу је глобалиста, у име којих иступа тзв. Венецијанска комисија, свака реформа која доводи до развлашћивања носилаца суверености. Задржавање у таквим условима референдума није ништа друго до изигравање демократије.
Остаје пука форма ради прикривања чињенице да у земљи суверена власт не припада грађанима, но иностраним центрима моћи који суверену власт делегирају локалним политичко-тајкунским клановима. Демократске форме служе за давање санкције (потврде) таквом преносу власти. Зато је борба за суштину демократских установа предуслов за освајање националне слободе и данас, као и у Србији у 19. веку.
Тзв. Венецијанска комисија је дала подршку оваквом предлогу зато што он доводи до лакше промене устава, а Венецијанска комисија је наш Устав критиковала због тога што спада у категорију „чврстих“ устава, тј. устава који се лако не мењају. Критика „чврстих“ устава има везе са погледом Запада на статус КиМ (зато што се одредба чл. 182. и Преамбула Устава, које третирају КиМ као део Србије, могу променити само путем референдума), али и са погледом глобалиста на државну сувереност. Устави који се лако мењају погодују глобалистима који би да умање снагу националних устава. Устави који се лако мењају, а трајне, непромениве међународне конвенције о људским правима које имају супрематију у односу на уставе – то је глобалистичка визија правног уређења света.
Актом о промени Устава који је усвојила Народна скупштина дефинисан је круг одредби које се тичу правосуђа и које ће се мењати у садашњем поступку ревизије Устава. Стога нема формално-правног основа да се прича о Косову у вези са садашњим поступком промене Устава. У овој ревизији Устава власт извршава налоге Запада у погледу правосудне власти.
У некој следећој промени Устава ће вероватно покушати да промене одредбе о Косову.
хронограф.нет