Србија може да буде успешна, средње развијена европска земља у рангу Словеније, са пензијама које се у просеку крећу око 700 евра и платама око хиљаду.

Али, као да то не желимо, као да нам је потребно да будемо сиромашни јер су такви услови погодни за корупцију и сиво тржиште. Зато смо данас земља чији је БДП по глави становника 6.300 евра, док је на пример у Хрватској 13.300, каже у разговору за Данас Зоран Дракулић, председник Српског пословног клуба „Привредник“ и први човек Поинт групе, кога питамо шта очекује у наредној години.

– Јако је важно како ћемо проћи кроз први квартал. Очекујем да ће ту бити највећи удар, да ће доћи до великог отпуштања, социјалних тензија, јер привреда неће моћи да издржи притисак обавеза које долазе. То су увећани порези, они који су били одложени плус редовни, затим долази наплата кредита који су били у мораторијуму, где ће овај трећи, одобрен за фирме са падом од преко 15 одсто, мало да ублажи ситуацију, али опет мислим да то неће бити довољно. Други проблем је то што је држава исцрпила свој потенцијал. Европа је одобрила огроман пакет помоћи за своје чланице, да поменем само једну малу Хрватску, која је добила 12,2 милијарде евра а ми – потрошили све, остали без простора и могућности за интервенцију која би морала да буде озбиљна. Потрошачка моћ се смањила, а то ће се одразити на БДП, на стање привреде у наредном периоду и на порезе које ћемо да прикупимо.

* Власт тврди да структура наше привреде и сузбијање корона вируса омогућавају да у наредној години имамо далеко већи раст. Шта привредници мисле?

– Наша привреда је мала, са повољном структуром, а са малог не можете много да паднете и флексибилнији сте да се брже вратите. Ипак, мислим да су цифре од шест одсто раста наредне године нереалне, да ни овај предвиђени мањак у буџету од три одсто такође није реалан, поготову што пуњење буџета неће бити такво како је предвиђено. Ми смо ове године имали релативно добру пољопривреду, она код нас значајно утиче на БДП, питање је каква ће бити наредне године.

* Шта привредници предлажу?

– Оно што већ годинама тражимо – мора да се направи неко тело, да разговарамо, без тог дијалога нема значајног раста. Трагичан је податак да је 2019. пад домаћих инвестиција износио 40 одсто, а према изворима из Светске банке, ове године је и тај умањени износ преполовљен. За 2020. имамо оправдање, пандемија је, али шта се десило прошле, то је била добра година. Само тај податак говори о паду поверења домаћих привредника.

* Зашто домаћа привреда избегава улагања?

– Прво због односа власти према њој. Држава је 90 одсто свих стимулација дала страним фирмама. Ми чак и да не добијамо стимулације, и не требају нам, улагали бисмо уз један добар однос, да имамо поверења да то што улажемо држава прати, да то има добар пријем. Али, ми смо препуштени сами себи, нико нас не гледа, чак нас не воле нити са нама комуницирају. Како онда да се улаже? Велики домаћи инвеститори одлазе, онај ко је способан, ко добро ради, он инвестира, али када види да не може у својој земљи, улаже тамо где може. Имате пример Костића, он је уложио у Хрватску и Словенију, Шарановић у Хрватску (Краш), Мишковићу овде не дају грађевинску дозволу, али он гради у Бугарској, Босни, Црној Гори… У земље региона одлази капитал који је могао да нађе место и у Србији.

* Може ли Привредна комора да поправи стање?

– Комора нешто и ради, али није довољно, она је та која треба да нас окупи, споји са државом јер сами очигледно не можемо. Кад клуб „Привредник“ прави годишњи пријем, нико из власти не дође. Јесмо ли ми непријатељи? А знате ли колико су људи из „Привредника“ уложили у ову државу? Колико пореза годишње плаћамо? Преко милијарду плаћа ових шесдесетак људи. А власт са нама не разговара!

* Ако је креиран негативан имиџ великих привредника, шта је са малим и средњим предузећима, ни са њима власт нема комуникацију?

– Ја сам дуго размишљао о томе и закључио да је то „природна ствар“. Јачањем домаће привреде власт губи контролу коју сада има, како да тражи да њихови радници гласају за неког? Што је слабији приватни сектор, лакше се управља њиме и ту се можда крије одговор. Али, то није добро за прогрес у једној држави и економији, зато нам тако и иде.

* Да ли постоји могућност да се однос привреде и власти институционализује, на пример на Западу имате лобистичке групе или тела која заступају привреду?

– Ми смо то покушавали. И шта се десило? Када је дошла она криза 2008. године, окупили су нас, ми смо рекли шта смо имали и закључено је да ћемо се састати за месец дана. Од тога ништа није било. Званичници су се смејали кад сам тврдио да ће криза трајати пар година, да ће имати јако тешке последице и по нашу привреду и да не може тек тако да се заврши. Њихов одговор била је она изјава Динкића да је то наша предност и да ће доћи страни инвеститори. И сада мислим да нисмо довољно озбиљно схватили „корона кризу“, њена дубина је велика, а опоравак ће бити дуг.

* Може ли променом закона нешто битније да се постигне у том односу?

– Закони који се односе на привреду су добри, али све оно остало није. Не ради правни систем, ако кренете у неки спор а он траје десет година, то није добро. Не можете да се укњижите годинама. Увек наводим лични пример, од 2004. године до данас, са уредним папирима не могу да легализујем личну имовину. То значи да не плаћам овој земљи порезе, а таквих људи само у Београду има 700.000. Зашто? Такве ствари морају да функционишу, да се реше за дан-два, јер је то значајан прилив у буџет.

* Можете ли да прогнозирате како ће се током кризе понашати страни инвеститори?

– Они су овде увек били повлашћени. Имамо релативно и добре ствари, попут Бора, најављено је и неколико значајних инвестиција попут произвођача гума, то су велика улагања, али истовремено имамо и проблем са постојећим улагањима која су такође много утицала на БДП. Мислим на Железару Смедерево, која ради са 50 одсто, ту је Фијат, треба видети шта ће се са њим догађати јер се, нажалост, аутомобилска индустрија у Европи неће тако брзо опорављати као на Далеком истоку, где је раст много бржи.

* Одакле толика сервилност према страним инвеститорима?

– Не знам, то не разумем. Вероватно незнање, погледајте ко све од 2000. води сектор привреде и да ли су привредници нешто питани? Ту су долазиле неке бирократе, неки анонимни људи који никога не слушају а сами не знају. Али, ниједна власт после Зорана Ђинђића није имала слуха за то. Он је једини разговарао са домаћим привредницима. Ђинђић је био један од иницијатора да се покрене рад Српског пословног клуба „Привредник“.

* Дуго смо се пред страним инвеститорима нудили као дестинација где радник кошта 200 евра. Колико је то погубно за буџет и структуру привреде?

– Нажалост, пошли смо погрешним путем. Није то начин да ова привреда расте. Имате неке сиромашне крајеве и то је њима у почетку значило. Али, прошло је време у коме се плету каблови за 200 евра. Друго, ми већ објективно имамо проблем са радном снагом, у неким делатностима већ недостаје и све више ћемо морати да је увозимо. Посебан су проблем високообразовани кадрови. Ми у фабрици за производњу пелета, Поинт у Бољевцу, на 170 километара од Београда, не можемо да нађемо инжењере ни са платом од 1.500 евра. Они сви чекају да се Европа опорави, кад Немачка или Аустрија отворе границе, хватаће први аутобус. Наша провинција је већ опустошена, одлазе инжењери, млади људи са завршеним факултетима иду у велике градове или у иностранство.

* Како видите будућност српске привреде?

– Нисам велики оптимиста. Док се не промени однос између привреде и власти, док нема стратегије, док не почнемо да се договарамо са државом, неће бити напретка. А садашња ситуација то питање ставља у први план. Морамо да знамо шта је наша статегија после пандемије, у наредних десет година, да знамо шта развијамо, школство, здравство, шта у привреди, које облике енергије, колико смо енергетски зависни, како подићи пољопривреду на виши ниво, каква нам је будућност… А алтернативе има, на пример ми у Поинту знамо да бар 50 одсто потреба енергије можемо да покријемо из домаћих извора, али на томе нико не ради.

* Да ли су други обновљиви извори занемарени у корист малих хидроелектрана које су и еколошки проблематичне?

– И без малих електрана ми имамо простора, рецимо из биомасе можемо да грејемо целу Србију. Али не из постојеће, морамо да гајимо нову врсту биљака са брзим растом, за коју имамо простора, кажу да је око милион хектара земљишта необрађено. Тиме се нико не бави, не организује. Председник иде и доводи велике инвеститоре, али осталим питањима нико се не бави. Претходне министре привреде као да нисмо ни имали. Али, надајмо се да ће нова министарка нешто да уради.

Похвала за НБС

– У овој кризи Народна банка је обавила велики посао, учинила је праву ствар. Она је смањила референтну каматну стопу на један одсто, што је нама омогућило кредите са каматом од два одсто. У Бугарској и Румунији немате кредит испод четири одсто, имамо бољу ситуацију него у Мађарској, што је велика похвала за централну банку. Друго, добро су одрадили са одлагањем кредита, мораторијумом, то је за привреду била најјача мера. Било би добро да смо успели и малу привреду да едукујемо да се задужују, сада 80 одсто њих финансира инвестиције из акумулације иако имају услова да се задуже. Велика је штета и то што не ради финансијско тржиште, у овој кризи људи купују некретнине које после не могу да издају, на вештачки начин су се подигле цене станова, а могло је преко тржишта капитала све да се инвестира у привреду.

По трећи пут

По трећи пут Зоран Дракулић изабран је за председника Српског пословног клуба „Привредник“. Сам каже да то није уобичајено, али да су добро радили, превазишли период у коме су се чланови састајали два пута годишње на Скупштини и понекад у ресторану. „То је више од 60 људи који су различити, има и супротстављених интереса, али некако смо успели да их ‘вратимо’ у клуб. Сада је то постало стварно место окупљања, дружења, размене информација, помагања једних другима, стварање спољних контаката и спајања са нашим члановима. То се допало члановима, па иако нисам имао жељу да то поново радим, није ни лако, изгласали су ме једногласно, и прихватио сам“, каже Зоран Дракулић.

Данас.рс