Држава Србија дуго подваљује својим пензионерима. Најпре је наопаким прописима о приватизацији осиромашила некада богате пензијске фондове. Потом их је ујединила у сиромаштву и привезала за буџет у хроничном дефициту. А онда је од Међународног монетарног фонда добила налог да тај дефицит смањи на ползу страних кредитора.
Пошто је девастирала пензијске фондове, држави је преостало да девастира и сâме пензионере. Опет – подвалама.
Најпре је донела Закон о привременом уређивању начина исплате пензија, који подваљује: 1) тако што његов назив каже да уређује технику начина исплата пензија, а он унеређује њену супстанцу прогресивним смањивањем висине месечних примања пензионера; 2) тако што његов назив каже да је привремен, а он скрива тајну трајања, тако да би могао бити у примени дуже од две године, колико ће, по обећањима, трајати мука до “бољег живота”.
Потом је новелирала Закон о пензијском и инвалидском осигурању, који је зауставио априлско и октобарско усклађивање пензија са трошковима живота и најавио даљи пад њихове реалне вредности, упркос претходном обећању председника Владе да “више неће бити смањења пензија” и да “убудуће можемо очекивати само бољитак”.
Сада, у заносу политичког маркетинга, тај исти председник обећава да ће крајем године, ако одобри ММФ, доћи до “повећања пензија”, као да то, ако би се којим чудом и догодило, не би било само – враћање одузетог.
Пошто пензионери од својих пензија већ издржавају незапослену децу и унуке, не пристају да издржавају и државу.
Не пристајући на то, они су се, преко својих удружења, обратили остацима Уставног суда иницијативом да се неуставни законски прописи ставе ван снаге. Али, Суд ћути, иако би требало да реагује пошто су грубо повређене следеће уставне одредбе:
– члан 20 став 2, који предвиђа да се достигнути ниво људских права, а ту спада и право на пензијско осигурање, не може смањивати;
– члан 58 став 1, који јемчи мирно уживање имовинских права стечених на основу закона, а ту спада и право на пензију;
– члан 70 став 1 у вези са чланом 97 тачка 8, који предвиђају да се системски закон, какав је Закон о пензијском и инвалидском осигурању, може мењати аутентичним а не сурогат законом какав је Закон о привременом уређивању начина исплате пензија;
– члан 194 став 5, који одређује да национални закон не сме бити у супротности са ратификованим међународним уговором, каква је и Европска социјална повеља која, у члану 12 тачке 1-3, предвиђа да је држава потписница дужна да свој систем социјалне сигурности одржава и постепено подиже на виши ниво.
Пензионери Србије очекују да се Уставни суд ослободи утицаја политике и заштити Устав од неуставних законских прописа. Тако ће заштитити и економску сигурност пензионера, кад то, кршећи члан 70 став 2 Устава, није учинила држава Србије.
(Говор на протестном митингу пензионера, одржаном 15. 4. 2015. године у Београду)
Зоран Ивошевић
Аутор је професор Правног факултета Универзитета Унион
