Пензијско осигурање је, на основу члана 70 став 1 Устава, уређено Законом о пензијском и инвалидском осигурању који, по члану 97 тачка 8 највишег општег акта Србије, има системски карактер.
Ово осигурање је уређено по моделу међугенерацијске солидарности, тако да радно активна генерација из бруто зарада уплаћује доприносе пензијском фонду, како би по престанку радног века из тог фонда до краја живота остваривала право на пензију у висини сразмерној уплаћиваним доприносима.
Важећи закон о том осигурању може се мењати, али само новелирањем или новим системским законом.
Уместо да брине о економској сигурности пензионера, на шта је обавезује члан 70 став 2 Устава, Република Србија је 2014. године Законом о привременом уређивању начина исплате пензија унередила пензијска примања виша од 25.000,00 динара.
За четири године колико је тај сурогат закон примењиван корисницима пензија је исплаћивано мање него што им припада, па се процењује да је држава кршећи право на њихову имовину зајемчену чланом 58 Устава остварила уштеду од око сто милијарди динара.
Закон о привременом уређивању начина исплате пензија престао је да важи крајем септембра 2018. године.
Тиме, међутим, умањивање пензија није престало. Оно је настављено по члану 80б Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, који гласи: „Изузетно од члана 80 овог закона до достизања финансијске одрживости система пензијског и инвалидског осигурања, пензије ће се усклађивати на начин утврђен прописима којима се уређује буџет и буџетски систем.“
Умањења по овој одредби односила су се и на кориснике пензије чија висина није прелазила 25.000,00 динара, према којима је сурогат закон имао обзира. Новелирана одредба била је на снази годину и по дана, колико је трајала и буџетска блокада усклађујућег раста пензија.
Пензионери којима се одаје признање да су „дали највећу жртву економској и финансијској стабилизацији земље“ траже да им држава исплати оно што им је сурогат законом ускраћено, и то са каматом.
Подржани од њихових синдикалних организација и бројних адвокатских канцеларија, корисници пензије поднели су судовима више десетина хиљада тужби.
Пошто су се на том путу заштите њихових права јавиле грешке и недоумице у приступу прописима или начину њихове примене, у даљем тексту ће бити речи само о томе.
Непоуздан избор тужбе – У знатном броју тужби постављен је захтев за накнаду штете, што подразумева примену Закона о облигационим односима а не Закона о пензијском и инвалидском осигурању који уређује стицање и остваривање права на пензију.
Ова два закона разликују се не само у погледу садржине и карактера права, него и погледу застарелости.
По члану 376 став 1 Закона о облигационим односима, право на накнаду штете застарева за три године.
Према члану 6 став 2 Закона о пензијском и инвалидском осигурању, право на пензију не застарева, осим потраживања доспелих а неисплаћених износа утврђених тим законом.
У овом случају се ни изузеци из ове одредбе не могу применити, јер су доспели а неисплаћени оброчни износи настали применом Закона о привременом уређивању начина исплате пензије а не у примени Закона о пензијском и инвалидском осигурању.
Сурогат закон не може суспендовати примену одредаба системског закона, без обзира на то што је зауздани Уставни суд Србије нашао да може.
Kога треба тужити? – Најделотворније јесте да се тужба поднесе против државе јер је по члану 173 Закона о пензијском и инвалидском осигурању, Република Србија гарант обавеза фонда за остваривање права на основу пензијског и инвалидског осигурања.
Носилац државне гаранције има статус јемца – платца који, по члану 1004 Закона о облигационим односима, одговара солидарно са главним дужником (у овом случају Републичким фондом ПИО), тако да поверилац (у овом случају корисник пензије) може захтевати испуњење обавезе било од главног дужника, било од јемца, било од њих заједно.
Статус државе као гаранта, комплементаран је њеној обавези да се стара о економској сигурности пензионера, што је предвиђено чланом 70 став 2 Устава.
Kо може да тужи? – Легитимацију за подношење тужбе имају корисници пензије.
Према члану 6 став 1 Закона о пензијском и инвалидском осигурању, пензија је лично право и не може се преносити на друга лица.
Али, после смрти корисника пензије, легитимацију за подношење тужбе стичу њихови наследници, јер потраживања узурпираних износа пензија улазе у састав имовинске масе оставиоца.
Такав став заступа и Уставни суд Србије у одлуци Уж. 5171/15 од 8. 2. 2018. године, где је речено: „Право на враћање одузете имовине има некадашњи власник, а уколико он није жив, то право припада његовим наследницима чије се својство утврђује само за потребе поступка враћања имовине.“
Подносилац тужбе може бити корисник пензије али и више корисника ако постоје услови за примену прописа о супарничарству. Kо може да тужи, може и да прими правноснажном пресудом утврђене износе ускраћених пензија.
Kо се може обратити Европском суду за људска права? – Према одредбама чл. 34 и 35 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, поступак пред Европским судом за људска права може покренути свака особа, група лица и невладина организација, али тек када буду исцрпљени сви унутрашњи правни лекови, под условом да представка буде поднета у преклузивном року од шест месеци од доношења (читај – достављања) правноснажне пресуде.
Појединац и група лица то могу учинити ако су жртве повреде људских права и слобода.
Невладина организација то може учинити ако се бави заштитом људских права и слобода својих чланова или грађана уопште. У оба случаја, повређена права или слободе морају бити обухваћени Kонвенцијом.
Процесна легитимација невладине организације омогућује да се у улози подносиоца представке нађе и одговарајући синдикат јер он, по члану 55 став 1 Устава, има статус удружења грађана, а пошто су удружења грађана, по члану 2 став 1 Закона о удружењима невладине недобитне организације, и синдикат који штити интересе корисника пензије може бити подносилац представке пред Европским судом за људска права.
Kо још у Европи може пружити заштиту?
– Заштиту у овом случају може пружити и Kомитет за социјална права Савета Европе, путем колективних жалби, уколико буде повређена Европска социјална повеља, коју је у већем делу ратификовала и Србија. Али, пошто није ратификовала одредбу о систему колективних жалби, приступ овом органу био би могућ само преко међународних невладиних организација које имају саветодавни статус у оквиру Савета Европе и оне се налазе на посебној листи.
Kолективне жалбе испитује Kомитет независних експерата, а уколико нађе да је систем социјалне сигурности нарушен, упућује препоруку да се повреде отклоне.
Аутор је бивши судија Врховног суда Србије и универзитетски професор у пензији
Данас.рс
