Зоран Р. Томић: Разлози за разрешење актуелног председника Србије

Упорно заговарајући „разграничење Србије и Косова” Александар Вучић флагрантно и вишекратно гази дату председничку уставну заклетву

Александар Вучић у вишеструком оштром сукобу са Уставом

Pour être plus difficile, la tâche n’en est que plus glorieuse / Уколико бива тежи, задатак је само славнији (Оскар Вајлд цитира Бодлера, Пропаст лагања)

Александар Вучић је у вршењу функције председника Републике, злоупотребивши свој уставни положај, укинуо врховно уставно гесло владавине права (члан 3. Устава Србије) и парламентарну грађанску демократију у Србији (члан 1. Устава). Заменио их је својим личним режимом – аутократске, ауторитарне власти (супротно ставу 2. члана 2. Устава), уз помоћ њему слепо потчињене партијске камариле.

Тако, поред осталог, он:

1. Речју и делом подстиче оштро цепање Србије на поклонике и противнике, генерише дубоке унутрашње поделе и масовне уличне турбуленције, посебно у улози челника владајуће политичке партије – уместо да отелотворује, као председник свих грађана Србије, уставно прописано државно јединство (члан 111) – при томе избегавајући јавни, отворени и аргументовани друштвени дијалог.

2. Александар Вучић, као шеф државе, грубо нарушава начело поделе власти (члан 4), и то: обављајући, односно координирајући послове уставно искључиво припадајуће Влади – вођење унутрашње и спољне политике нарочито – али и узурпирајући поједине надлежности јавног тужилаштва (члан 56) и органа јавне управе (чл. 136-137), уз јасан и континуиран политички притисак на њих (типичан је случај Савамала).

3. Сопственим коментарима на судски рад, критикама и сугестијама он директно негира принцип независност судства и судија (члан 142), разарајући тиме и право на правично суђење (став 1. члана 32).

4. Он целокупним држањем и ставовима подстрекава или/и непосредно ограничава и гуши медијске слободе (члан 50) – различитим видовима цензурисања непокорних гласила, емитера и појединаца, као и слободу изражавања грађана (члан 46), уједно ширећи атмосферу несигурности, страха и свеколиког насиља (што је антипод права на слободу и безбедност, члан 27).

5. Обилато доприноси и повлађује – по командном ланцу – систематском багателисању и других права грађана од стране владајуће политичке гарнитуре. Примерице:

– права на слободне изборе (члан 52) – марифетлуци са изборним списковима, недопуштен утицај на вољу бирача, очигледне процесне изборне неправилности, битно дефектни, ометајући надзор и верификација изборних резултата и сл;

– права на имовину (члан 58) – примера ради, нерегуларно ускраћивање дела пензија, разбојништво у Савамали;

– права на обавештеност (члан 51) – тако, неоправдано одбијање остваривања права на увид у информације од јавног значаја (необелодањивање кључних клаузула капиталних државних привредних уговора, прихваћених услова у вези са инвестицијама од стратешког значаја, као и неоткривање садржине појединих других докумената шкакљивих за владајућу касту);

– права на заштиту података о личности (члан 42) – слање неукусних писама пензионерима на кућне адресе, достављање поверљивих података својим апаратчицима и таблоидним режимским медијима о опозиционим лидерима и другим лицима која дижу глас против његове диктатуре;

– права на рад (члан 60) – таласи тзв. партијског запошљавања, непотизам и корупција, буразерске и остале личне везе као критеријум, уместо и стручности и способности, затим понижавања радника у пеленама, гафови с платама и доприносима…;

– права на једнако учествовање у јавним пословима (члан 53) – наставак бројног запошљавања одабраних у јавном сектору по наређењу „одозго”, упркос изричитој законској забрани;

– права на заштиту животне средине (члан 74) – у погледу изградње мини хидроелектрана на рекама…;

– право на „развијање…” претворило се у разбијање духа толеранције у области образовања, културе и информисања (члан 81), праћено неконтролисаним пропагирањем крајњег примитивизма, вулгарности (reality програми Задруга, Парови) и говора мржње, дискриминацијом и дисквалификацијом нежељених – и друга јуристичка и етичка непочинства.

6. Без знања и дозволе, односно одобрења врховника тешко да је могло проћи и знатно отуђивање јавних ресурса, противно Уставу и закону (члан 86. став 3): исконструисане јавне набавке (новогодишња расвета, пластична џиновска јелка…), намештени јавни конкурси за расподелу јавних средстава (рецимо, пољопривредног земљишта, подобних медија), преливање новца из јавних предузећа и установа у страначке фондове (уплате странкама током изборне кампање, тобоже новцем (40.000 динара – сиц!) прималаца социјалне помоћи – и томе слично.

7. Вучић је – истовремено и један од партијских вођа у вишестраначју и државни поглавар – лично одговоран и за свакодневно пренебрегавање уставне одредбе по којој „политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи” (став 4. члана 5). Јер, кључне политичке одлуке у Србији припремају или доносе партијски форуми, а не меродавне државне структуре – у ствари он сâм, у партијском окружењу.

8. Упорно заговарајући „разграничење Србије и Косова”, односно неовлашћено потписујући и операционализујући друге противуставне, тј. правно непостојеће политичке аранжмане чији је предмет јужна српска покрајина – Александар Вучић флагрантно и вишекратно гази дату председничку уставну заклетву о „очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део” (члан 114).

Све у свему, Вучић се побројаним (и другим) својим понашањем неодговорно и бахато претворио у сурогат свих јавних институција у Србији, супстанцијално их маргинализујући. Речју, ставио се изнад највишег и темељног правног акта Србије – не поштујући тако начело уставности и законитости (члан 194). У настојању да фараонски задобије и задржи некажњено примат над државом и свим њеним грађанима.

Укратко: због причињених крупних, бројних и дуготрајућих уставних повреда, он – по Уставу, по правди/правичности, по моралу, по разумном разуђивању, па и по мерилу политичке целисходности – мора што хитније да буде разрешен државне функције коју сада обавља. На потезу је Парламент, затим Уставни суд и, на концу – опет Парламент (члан 118. Устава). (У садашњим друштвеним околностима, потписник је свестан гротескности последње реченице овога текста.)

П.С. Као последње средство спасавања народа и Државе од потпуног пропадања, преостаје одлучни широки покрет освешћеног грађанског непристајања и отпора према правном насиљу и насиљу над правом у данашњој Србији. То је, у доктрини и пракси иначе позната и опробана, изнуђена „политика чистих рукава”, повезана са сентенцом по којој онај ко основне правне норме драстично крши и игнорише, губи овлашћење – бива лишен и легалитета и легитимитета – да се на њих убудуће уопште позива! Уосталом, сувереност, ex constitutione, изворно и природно и припада грађанима (члан 2. Устава) – па из тога следује колективно право оних апсолутно нерегуларно обесправљених да се, привремено отета, та и таква сувереност, и врати у њихове руке!

Др Зоран Р. Томић, ред. проф. Управног права на Правном факултету Универзитета у Београду, шеф Катедре за јавно право

Опрема: Стање ствари

(Пешчаник, 6. 5. 2019)