Две политичке странке, окоснице партијског плурализма у Србији још од његовог настанка, ДС и СПС, свака на свој начин платиле су данак београдских избора. Док су демократе на свом најјачем терену остале далеко испод цензуса, социјалисти су га тек прескочили, али са преполовљеним бројем својих бирача. Феномен раста остао је привилегија релативно младе партије, али партије државе, СНС-а, док су победници из редова опозиције практично два појединца: Драган Ђилас и Александар Шапић. У разговору о феноменима политичког и партијског живота код нас, али и трендовима у свету, Зоран Стојиљковић, професор на Факултету политичких наука БУ и председник Уједињених гранских синдиката Независност, каже: “Демократија је данас избодена са две стране. С једне, постдемократским померањем које је грађане избацило из политике, услед владавине финансијске олигархије, док се кључне одлуке доносе на местима која нису под представничком контролом. С друге стране је простор популизма којим је демократија изгрижена до коске, без имало меса. Ништа није остало, па чак ни поштена изборна демократија.”
Неко ко анализира процесе политичке плурализације већ готово три деценије не би смео да буде изненађен. Једна ствар су, међутим, професионалне анализе, а сасвим друга ствар оно што као грађанин са демократским капацитетом очекујете да видите. Значи, ништа ме није изненадило, само су ме по ко зна који пут многе ствари разочарале.
Потребна је озбиљна анализа онога што се на нашој партијско-политичкој сцени дешава од 2014-2015. године, и што кореспондира с оним што се дешава у свету. Код нас, одраз тих дешавања јесу раст и доминација система партије-државе у коме је надрастао СНС и Вучић. Тај феномен мене разочарава с аспекта многих својих демократских дефицита, окупирања државе од стране партијских структура и развојне стагнације. А с друге стране, оно чиме сам такође разочаран јесте феномен бескрајног фрагментирања опозиције и неспособности те демократске, реформске, модернистичке оријентације да се навикне да је изгубила на изборима и да се реформулише, реинтегрише и да коначно избаци нову стратегију. Јер, након 2008. кад је СНС настао из радикала и ушао у проевропски политички смер, правац политичке компетиције више није исти. Не можете са старим фразама и старим поделама да будете поново на власти, морате да понудите неки концепт изласка из кризе који се разликује од онога што је сада доминантна прича. Критика Вучића није универзални рецепт и објашњење.
Зашто као преломну узимате 2014. годину?
Зато што 2012. изборни резултат демократа уопште није био лош. За странку која је до тада била на власти и одговорна је за економски пад после несналажења у кризи која је три-четири године разарала друштво. Ефекти тога су да је Вучић све то исто радио до 2014-15, када је, пошто је стабилизовао власт, прешао на неолибералну политику. Оно што је мени феномен јесте и питање шта је уопште политика СНС-а и је ли то популистичка странка. Популистичка јесте са становишта коришћења политичких средстава, начина политичке комуникације, стила, реторике, са становишта тога да у кризи партија немате развијену плуралну партијску структуру него само вођу и следбенике. Али питање је шта је програмско-идеолошки пројекат СНС-а? Па и кад говоримо о популизму, мора да постоји каква-таква слабашна идеологија. Шта је идеологија СНС-а? Чиме се лидер те странке разликује од других? Он следи и Ангелу Меркел, али је истовремено и на домаћем терену наш Орбан, како је то могуће? Како је могућ неолиберални популизам на власти, да се позиваш на народ, а водиш неолибералну политику противну интересима огромне већине? Који су резултати те његове неолибералне политике?
Погледајте земљу у којој су највеће неједнакости у Европи, погледајте зараде, привредну политику, клијентелизам и партијско запошљавање у јавном сектору, медијски монопол, експерименте са правосуђем и независним државним органима. Или сервилан однос према корпоративном капиталу. Јесте ли видели негде ово што су они радили са штрајком у Фијат Крајслеру и штрајком у Гоши? Да ли нам незадовољство наших малих и средњих предузетника нешто говори? Говори ли нешто линеарно опорезивање? Пореске стопе код нас иду тек до 15 одсто, у Словенији и Хрватској до 50 одсто и кад вам дођу демохришћани из Немачке, изненађени су тако регресивним порезима. А регресиван порез, као што је код нас, релативно највише оптерећује најниже зараде. Уместо да је попут Робина Худа, власт као Супер Хик узме сиромашнима још да би додала богатима. Зашто још нема закона о пореклу имовине?
Све заједно, то је разорна комбинација неолиберализма и партијског капитализма, то је, дакле, још горе. Јер, неолиберални капитализам је уређен процедурама и каквим-таквим антимонополским законодавством. Овде је неолиберална прича без институција, без процедура, периферијска, гарнирана са оним “немојте ми галамом око Јуре растеривати стране инвеститоре” са поруком које би се други стидели, а овде се поносе – да имамо јефтину радну снагу.
Колико је, притом, за изборе важан начин на који Вучић спроводи ту политику, кроз јавни наступ, градећи своју харизму?
Он је спроводи тако што очекивано гомила све предности и ресурсе у својим рукама. Али и позивом на радохоличарство, Веберов протестантизам, упућујући поруку да ми треба да променимо крвну слику и да будемо вредни, штедљиви, радени и да је само то пут до излаза. Да морамо да се жртвујемо, захваљујући онима којима је пре тога смањио плате и пензије. Докле год грађани Србије у све то заједно верују и имају лидера који реално нема алтернативу, биће могуће да он спроводи неолибералну политику, ауторитарну, а да се позива на народ коме се директно, без посредовања политичара лишених поверења, свакодневно обраћа дугим монолозима.
С друге стране, људи са нижим образовањем или сиромашни који чувају посао велики су резервоар за владање.
Упоредите, рецимо, број чланова СНС-а са бројем како-тако регуларно запослених у Србији. У СНС су прво говорили о 700.000 својих чланова, па су у последње време спустили на између 450.000 и 500.000 чланова, у просеку нека буде 600.000. Ако искључите послодавце, самозапослене, у Србији данас нема више од милион и четири стотине хиљада запослених. Од 600.000 њихових чланова, колико ради? Па, ради вероватно 500.000, а то је онда сваки трећи који ради, у јавном сектору чак и много више. Којим начином они напредују кад партије на власти имају апсолутну контролу над кадровском политиком?
Као синдикални активиста и истраживач друштва имам потребу да видим и структуре одоздо, из ракурса бирачког тела. Који је њихов начин размишљања? “Ови из опозиције су неозбиљни, нису никаква алтернатива, дружење и гласање за њих постаје ми непотребно и помало опасно, а овај на власти је јак ко брод, може да запосли, а ужива и подршку Запада.” Стално понављам, СНС није обичан изборни конкурент, то је систем који каптира милион и осамсто хиљада гласова, иде и до два милиона. Једина је шанса опозиције да се укрупни, да створи неки синергијски ефекат и мобилизацију, па да људи поверују да је изборни исход неизвестан.
Дубоко сам уверен да се оволика политичка неравнотежа развојно никад није исплатила неком друштву. Ово је зато систем негативне кадровске селекције и систем кварења и базичног нивоа изборне демократије.
Пад ДС–а испод цензуса на београдским изборима, и то у коалицији са још две странке које предводе бивши челници и функционери ДС–а, такође је феномен по себи.
То је казна њихових бивших гласача, али и чињенице да су неатрактивни младима.
Где су отишли њихови гласови, новим покретима, новим–старим појединцима?
И онима који су завршили испод цензуса и у апстиненцију.
Управо због тога, једна од постизборних тема је криза традиционалних партија и то као глобални процес. Постоји ли она заиста?
Став да је у постдемократском окружењу “ера партијске демократије прошла”, преузимам од Питера Меира. Један од најјаснијих показатеља таквог стања је “повлачење” грађана из области политичког деловања, као и велика доза политичке равнодушности, чак цинизма. Опадање излазности на изборе, као и изборна несталност и неодлучност, такође су добри показатељи. Док се грађани повлаче у сферу приватног, дотле се страначка руководства “повлаче у институције”. Последица тога је да је традиционални свет страначке демократије – место сусрета грађана и њихових политичких лидера – изгледа сасвим напуштен. С једне стране, страначка руководства лек за финансијско слабљење политичких странака, узроковано највећим делом значајним опадањем броја чланова странака, траже у државним субвенцијама и картелизацији странака и укупног страначког система.
С друге стране, грађани схватају да јаз између “њиховог света” и “света партија” постаје све шири. Створена је ситуација у којој постоје две одвојене, а све чешће и супротстављене стране: грађани, који су “од учесника постали епизодисти ако не чак и само неми посматрачи”, и елита, која је гоњена тежњом за остварење личних интереса.
Ако је тренд такав, може ли се уопште говорити о демократији друштава и који би то био њен облик?
Ствара се нови облик демократије аплауза, у коме “грађани остају код куће, а партије владају”. Изборна битка за наклоност бирача води се у медијима. Кључни разлог “замора (пост)демократије”, како каже Колин Крауч, лежи у “изборном фундаментализму”, стању у коме се избори цене, а изабрани презиру.
Ради се о тзв. партијском парадоксу који се огледа у дијаметрално супротним погледима на политичке странке. Наиме, политичке странке се доживљавају као умируће, потпуно небитне институције, које више не представљају било кога, али истовремено и као институције које имају потпуну контролу над политичким животом националних држава.
Колико препознајете постдемократске трендове и у нашем друштву?
Реч је као прво о театрализацији политике, зато што се политика реално не води више где треба да се води, у парламенту и националним владама, већ у бирачима недохватљивим центрима моћи. Ви направите законски предлог, на пример, у социјалном и антикоруптивном законодавству, а онда вам га потврде европске институције. И онда се поставља питање да ли се ми овде бавимо развојном стратегијом или само социјалним консеквенцама? Колико год некима Вучић био моћан, он је ипак само извођач радова у региону. Сходно томе, маневарски простор политике је толики колики је. Онда се политика уместо реалних процеса одлучивања, јавних расправа, плуралног процеса креирања јавних политика претворила у менаџмент који грађанима није интересантан. Како сам већ поменуо, партије никад нису биле моћније и никад их више нисмо презирали. То је парадокс који долази из ових процеса, а то је на неки начин на делу и код нас.
Срећко Михајловић и ја смо критиковали ДС још 2008. кроз причу о томе да се странка кад напусти терен грађана, партнерских организација, цивилног друштва, свога сопственог чланства – сели у власт. И онда на терену атрофира као странка, у њој више нема расправе. То није било добро, то није било у традицији ДС. Она јесте имала неке ломове по процедурама, промене које су биле релативно пристојне и транспарентне, али онда ју је ухватио процес губљења лидера са кредибилитетом, дуге сенке одговорности за спровођење неолибералне политике, неадекватно реаговање на кризу, при чему су сами себе називали социјално одговорном влашћу. И ту више није било идеологије, постали су мануфактура за експлоатисање власти. То је био процес пражњења политике од садржаја. Ништа ново Вучић није смислио, он је само направио корак даље на ивици провалије. Заправо, он све то исто ради, само још радикалније.
Свеједно, и даље не видимо знаке његове атрофираности.
Вучић не атрофира док добија. Шта мислите, који ће стампедо настати кад падне на испод 35-40 одсто? До сада је успешно “навлачио” остале, Љајића и Кркобабића, уз помоћ многих достигао 40 до 50 одсто, а сада полако гуши СРС, исто то полако ради и СПС-у. Социјалисти су у односу на 2012. када су били онај трећи, несташни играч кога нисте могли одбити, сада преполовљени. Још се држе зато што имају одличну инфраструктуру и фантастичну позицију у власти.
Јесу ли то и главни извори феномена СПС–а, једине класичне странке која је опстала деценијама и то већином на власти?
То је озбиљна, респектабилна странка уз све губитке и падања, странка која се наслања још на Титово време. Имају одличну инфраструктуру на основу које знају у оној задњој кући у засеоку како ће ко да гласа. Њу чине кадрови који су на јаким позицијама које могу да репродукују неке позиције власти. Истина, све слабије.
С обзиром на дозу дистанцираности СПС–а од властите прошлости, поставља се питање: шта се овде суштински променило од деведесетих?
А ко је сада на власти? Странке власти из деведесетих, само по промењеном распореду снага и са промењеним лидером. У међувремену, једни су се пресвукли 2008, а други 2002. Уз причу о националном протекционистичком интересу, што је сад тренд у источној Европи, али и на Западу, кренули су и са умереним реформама. Политичка даровитост не може се спорити ни Дачићу ни Вучићу. Звучи грубо, али ко је у садашњој опозицији, после Ђинђића, имао тај потенцијал за промене?
Само у реторици или и у пракси?
У реторици, али и у пракси. Вучић је рекао: нико више, па ни ми, нећемо владати на стари начин. Научио је да мора да има одговоре на велика питања, потпуно другачију стратегију и да све то прати видљива кадровска промена. Исто тако и ДС мора да нађе нулту тачку из које ће поћи у промене.
Колико је, условно речено, изборни успех Ђиласа и Шапића резултат таквог пута?
Партијске етикете су престале да значе поготово у опозиционом простору и бирачи су почели да се опредељују за појединце. Уосталом, то су ипак градски избори, који у првом плану држе појединце за које се претпоставља да су способни менаџери. Код Ђиласа су биле важне две ствари. Прво, што је неке резултате већ имао, али и то што је постао мета коју није нарочито продуктивно гађати. Јер све што су рекли за њега, он може да побије само једном реченицом: ако то знате толико дуго, зашто ме нисте ухапсили? То је једно, а друго подразумева то што је заузео занимљиву позицију. У једном разговору са нашим активистима из синдиката Независност рекао је нешто што је потпуно другачије: нисам за либерални капитализам, нисам за свеопшту приватизацију, мислим да велика предузећа могу да опстану у јавном власништву вођена добрим, професионалним менаџментом. Рекао је: коме су то само стране инвестиције помогле да се развије ако није имао сопствену развојну стратегију, сумњива су ми јавно-приватна партнерства ако нису контролисана, као начин извлачења јавног капитала. Неко ко хоће да прави, условно речено, широку коалицију демократа Србије мора управо тако да размишља – чиме ће се разликовати од владајуће, официјелно проевропске понуде.
Могу ли се, у истом том кључу, посматрати покрети и њихове нове праксе, ван партијског естаблишмента? Имају ли они природну предност у доба “кризе партија“?
Ту можемо говорити о Не да(ви)мо Београд као о малим покушајима да се из локалних иницијатива, из практичног ангажовања, деложацијама, заузимањем простора, очувањем јавног интереса нешто направи. Нови изазивачи из опозиционих клупа нису заправо популисти, са изузетком Бошка Обрадовића и Двери.
ДЈБ су, рецимо, нескривени претенденти на позицију нове елите без нарочите потребе да се удварају народу и без популарног трибуна. Што се тиче Белог, мислим да га прецењујемо – има ли ту ишта изван политичке пародије – посебно сада након њиховог расцепа?
А шта ћемо тек са антипартизмом и антилидерством код нас “омиљеног и масовног” грађанског самоангажовања? Ради се заправо о општем тренду трагања за излазом из кризе партијске односно националне демократије.
Још од времена кад сам ја студирао, постојале су теорије како партије треба заменити неким другим структурама. Било је покушаја рецимо са “зеленима” у Немачкој који су имали променљиве посланике са кратким мандатима, децентрализовану структуру. Из тога се видело да у класичним партијским утакмицама ипак мора да постоји флексибилна, али чврста и јасна структура.
Предност дајете класичној партијској организацији?
Покрети који се дистанцирају од традиционалне партијске структуре ипак морају да се претворе у некакву партијску структуру ако улазе у званични представнички систем и морају да наступе са политичким програмом, макар од неколико тачака. А снага која треба да носи изборе треба да окупи све изборне ресурсе, треба да се умрежи, укрупни и добије неке партијске форме. После 40 и више година експериментисања не видим ништа друго него неки иновирани криптопартијски облик који би се истина као политика конкретних захтева и људи вратио у живот, у јавни простор.
Постоји ли могућност за ДС, да се упркос непрелажењу цензуса, а захваљујући традицији и инфраструктури, регенерише и поново постане стожер промена?
Сви морају да виде задатак у томе како доћи до шире страначке уније. На политичкој мапи простор за такву позицију постоји, али не пише да ће то бити ДС. Могућности су разне, могу се они звати, на пример, и Демократе Србије, као нека федерација странака, која формално чува то ДС, али то није само Демократска странка.
Неопходне су и нова стратегија и нови приступ грађанима и нови и другачији имиџ.
У Ђинђићевом последњем јавном говору студентима, почетком марта у Бањалуци, он каже да Србија мора да схвати глобализацијске процесе, да схвати да је индустријско друштво постало информатичко друштво услуга и знања, да научи вештину сурфовања између интереса великих, негујући демократске, европске вредности.
У другом делу, који по мом мишљењу може да послужи као идеја шта треба да ради опозиција, говори како политика никад неће постати технологија мада су њему лепили оно “странка као предузеће”, да мора да комуницира са идејом социјалне правде у смислу једнаких шанси и могућности за све талентоване јер је то развојно добро и да се мора водити у корист најсиромашнијих. И, наравно, говори о одговорности за резултате.
Морате онда да се запитате: ко је из свега тога извукао неку поуку?
Време
