Зорана Михајловић: Србија ће потрошити између 3 и 5 милијарди € на увоз гаса и струје

Изјава Зоране Михајловић, министарке рударства и енергетике, да ће Србији за увоз гаса и струје у предстојећој грејној сезони бити потребно три, а можда чак и читавих пет милијарди евра, најилустративније показује безнадежност ситуације са којом се сусреће наш енергетски сектор пред зиму која долази.

Док власт тај износ за потребе куповине гаса и струје покушава да оправда дивљањем цена енергената на берзама због рата у Украјини, али и повећаног обима активности индустрије, чињенично стање ипак показује да је главни кривац за катастрофу са којом се суочава енергетски сектор небрига и индолентност надлежних у Србији.

Под надлежнима у првом реду се мисли на републичку владу, која је власник јавних предузећа Србијагас и Електропривреда Србије.

Из изјаве министарке Михајловић јасно се може сагледати да Србија само део потребних количина „плавог енергента“ добија од Москве по „најповољнијим ценама у Европи“, како то воле да истакну представници власти и њима наклоњени медији.

Тачно је да део гаса Србија купује од Гаспрома по повлашћеним ценама, али оно што увек забораве да нагласе јесте да то не важи за оне количине које својевремено нису договорили руски председник Владимир Путин и Александар Вучић.

Такође, да је Влада у протеклом периоду урадила оно што је у више наврата обећавала, а то је проширење подземног складишта гаса у Банатском Двору количине „плавог енергента“ које по скупљим ценама пазаримо од Руса биле би знатно ниже, а самим тим и новчани цех Србијагаса.

Када је реч о струји, треба истаћи да је разлог због чега је Јавно предузеће Електропривреда Србије и поред сопствене производње принуђено да увози не само струју већ и угаљ, ништа друго до штеточинско управљање предузећем које су спроводили кадрови које је Влада постављала на њено чело.

Једноставније речено, ЕПС не производи довољно угља, а такође, последично, ни довољно струје због тога, али и застарелих постројења од којих су нека на „издисају“ и лошег одржавања тих капацитета. Томе треба додати да у последњих тридесетак година није изграђен ниједан нови производни објекат.

Уместо да обезбеди ЕПС-у средства за изградњу обновљивих извора енергије, попут ветропаркова, соларних панела и производње енергије из биомасе, и тако оснажи њен производни портфолио, власт то на штету интереса грађана Србије не чини, већ у том сегменту иницијативу препушта приватном сектору који је мало тога урадио, а на пример, са мини-хидроелекранама допринео великим еколошким протестима.

Сходно томе, покушај власти да сакрије своју одговорност за то што ће ЕПС и Србијагас за увоз струје и „плавог енергента“ потрошити огромну суму новца је прозиран и оправдано подложан критици.