Према важећим прописима, минималац у Србији износи 27.000 динара, а просечна плата медицинске сестре је једва нешто преко 30.000 динара. Са накнадом за превоз, ноћним дежурствима и прековременим радом, мали је број сестара које имају плату од око 40.000 динара. Од 120.000 запослених у српском здравству, сестре чине скоро 80 одсто запослених. Без њих, систем здравствене заштите не постоји. А оне све масовније одлазе.
Светска здравствена организација дефинише здравље као стање телесног, душевног и социјалног благостања, не само као одсуство болести и неспособности, а право на здравље тумачи се као право на уживање разних облика помоћи, услуга и услова неопходних за остваривање највишег могућег стандарда здравља. У том светлу, спроводећи реформе у својим здравственим системима, богате и развијене земље нису само уводиле нове дијагностичке и терапутске методе лечења уз примену нових технологија, већ су из темеља мењале односе у здравству, успостављајући партнерски однос са корисницима услуга, уместо некадашње патерналистичке улоге лекара и здравствених професионалаца према пацијентима.
Како те земље имају све бројнију старију популацију, нажалост и Србија спада у породицу прилично времешних нација, тако је расла и потреба за здравственог негом коју обављају медицинске сестре и неговатељице, па је то занимање добило далеко значајније место у систему здравствене заштите него у претходном периоду и постало једно од најтраженијих, али и најцењенијих на Западу. Према налазима Светске здравствене организације, више од 70 одсто процедура у здравству обављају медицинске сестре. У складу са тим, унапређено је њихово образовање, стицање знаја и вештина, омогућено им је да напредују у струци и данас су оне, с обзиром на одговорност и високи ризик који њихов посао носи, једно од боље плаћених занимања на Западу.
Ниске плате и спорне дипломе
„ Може се мирно рећи да су у великој мери изневерена очекивања која смо имали у нади да ће и наша професија коначно стићи на дневни ред када је реч о платама, условима рада, могућности напредовања“, каже за наш магазин Радица Илић, председница Синдиката медицинских сестара и техничара Србије. У прилог томе она је навела податак да сваке године Србију напусти око 1.000 здравствених професионалаца, међу којима су сестре најбројније и додаје да је само за два месеца са једног института у државном здравству отишло 40 медицинских сестара. Одлазе због ниских плата, неадекватних услова рада, али и немогућности напредовања у струци. На другој страни, на богатом Западу чекају их одличне плате, добри услови рада и могућност да напредују у струци.
Према важећим прописима, минималац у Србији износи 27.000 динара, а просечна плата медицинске сестре је једва нешто преко 30.000 динара. Са накнадом за превоз, ноћним дежурствима и прековременим радом, мали је број сестара које имају плату од око 40.000 динара, наводи наша саговорница и напомиње да је у то урачунат и регрес и сменски и прековремени рад. Од 120.000 запослених у српском здравству, сестре чине скоро 80 одсто запослених. Без њих, систем здравствене заштите не постоји. 
Нова законска решења нису нам донела очекивани напредак, напротив. Наш Синдикат је протекле године имао много примедби на нацрт Закона о запошљавању у јавном сектору, покренуо је петицију да се Закон повуче, обратио се и посланичким клубовима и позиције и опозиције, премијерки лично, али – без резултата. Закон је усвојен и сада област радног законодавства уређују два закона – Закон о раду и Закон о запошљавању у јавном сектору. У овом Синдикату указују да су медицинске сестре, према њиховој оцени, лоше вредноване, све су смештене, од укупно 13 платних разреда, између петог и седмог, само четири главне сестре у КЦ биће у осмом платном разреду, па се може очекивати, према предлогу Фискалног савета, да им се плате помере са 35.000 на 40.000 динара, док ће вероватно више медицинске сестре достићи и 47.000 динара.
То је само једна страна медаље. Колика је основица за обрачун плата, нико не зна. Према постојећем решењу, влада утврђује основицу „закључком“ , а не обавезујућим правним актом, што у овом Синдикату сматрају изузетно неповољним.
Сестре имају низ примедби на усвојени Закон о запошљавању у јавном сектору. „Здравство је специфична делатност и ако у закону наведете да редован рад траје док постоји потреба за пружањем помоћи, онда се то мора прецизно дефинисати. Ако жена крене да се порађа, посао сестре траје док се порођај не заврши, нико не може превидети колико ће то трајати. Да ли ће прековремени сати бити плаћени? По свему судећи, неће. Нигде то није предвиђено. Сваки већи хируршки захват може се одужити, да ли ће сестре бити плаћене за тај прековремени рад, или ће се послодавац позвати на одредницу „неопходност“ која стоји у закону, пита Радица Илић.
Он подсећа да се у земљама ЕУ, али и свуда у свету, прековремени и сменски рад у здравству плаћа се 120 %, а рад у време викенда и празника, двоструко. Код нас нигде то није регулисано, упозорава она и износи страховање њиховог чланства да би се то могло регулисати уредбом, која се, као што знамо, може сваког часа мењати у недоглед.
Куповина диплома је једна од тежих болести нашег образовног система, свакако забрињавајућа, али није толико малигна све док се не нађете очи у очи са медицинском сестром која је након 15 година рада у општини као матичар, одлучила да промени професију и запосли се у служби Хитне помоћи у Кладову. Медицинска сестра са искуством, која је са знацима акутног инфаркта довела у службу хитне помоћи своју свекрву, била је шокирана када је видела да „сестра –матичарка“ не разликује иглу која се убацује у вену и ту остаје 24х, како би се пацијенту убацивали потребни лекови у крвоток, од игле која се користи искључиво за вађење крви, јер ствара потисак, њоме се ништа не може убацити у крвоток. Опоменула је колегиницу да се тако не ради. Шта би се догодило да је у пратњи таквог пацијента био медицински лаик?
ЦЕНА КУПЉЕНЕ ДИПЛОМЕ У ЗДРАВСТВУ, НАЖАЛОСТ, МОЖЕ БИТИ ЉУДСКИ ЖИВОТ, ИСТИЧЕ РАДИЦА ИЛИЋ И ДОДАЈЕ ДА ЗЕМЉЕ ПОПУТ НЕМАЧКЕ, ШВЕДСКЕ, НОРВЕШКЕ, КОД ИЗДАВАЊА РАДНИХ ДОЗВОЛА ЗА НАШЕ МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ, ПРИЗНАЈУ ИСКЉУЧИВО ДИПЛОМЕ ИЗ ДРЖАВНИХ ШКОЛА, АЛИ УЗ ТО ТРАЖЕ И ПОТВРДУ ДА ИМАЈУ НАЈМАЊЕ 500 ЧАСОВА ПРАКТИЧНОГ РАДА У ДРЖАВНОМ ЗДРАВСТВУ.
Она додаје да и приватници имају изузетно високу свест о квалитету рада медициснких сестара и запошљавају најбоље, онима без искуства и са дипломом недавно акредитоване школе, они не отварају врата. „ Више пута смо указивали да би Министарство просвете морало бити опрезније и рестриктвиније када издаје акредитације за програме средњемедицинске струке, али је, нажалост, оних које брзо долазе до дипломе медицинске сестре све више, оне се запошљавају у државном здравству и ту остају.
Континуирана едукација и непрепозната звања
„ У обавези смо да пратимо иновације у нашој професији, али и шире у медицинској науци у целини, да савладавамо многа знања и вештине у руковању новим технологијама, новима апаратима, да уводимо нове процедуре и сакупимо у току једне године најмање 10 бодова, укупно 20 за седам година, то је период на који нам се обнавља лиценца“, објашњава Марија Галић, председница Удружења медицинских сестара и техничара Клиничког центра Србије „Сестринство“, вероватно једна од најбројнијих, али и најактивнијих стручних асоцијација медицинских сестара код нас. Она истиче да је недостатак Закона о сестринству, који имају готово све земље, у доброј мери камен спотицања и да лимитира напредовање у струци, што је у свету одавно превазиђено.
„ Немамо стандарде, немамо нормативе, процедуре и оквире у којима би се струка кретала, све то постоји на нивоу установа и институција, али не као обавезујући правни акт“, указује наша саговорница и додаје да у Клиничком центру постоје водичи добре праксе, постоје процедуре за ту установу, готово свака их је направила за себе, али све то није и законска обавеза.
У СВЕТУ ВЕЋ ОДАВНО СЕСТРЕ ИМАЈУ СВОЈУ ДОКУМЕНТАЦИЈУ КОЈУ СВАКОДНЕВНО ВОДЕ И НИЈЕ МОГУЋЕ ЗАМИСЛИТИ ДА ЛЕКАР УРАДИ БИЛО ШТА ПРЕ НЕГО ШТО ПОГЛЕДА ЊИХОВА ЗАПАЖАЊА, ШТА СУ РАДИЛЕ И КОЛИКО, ПА ТЕК ОНДА ДОНОСИ ОДЛУКУ О НЕКОЈ НОВОЈ ДИЈГНОСТИЧКОЈ ПРОЦЕДУРИ ИЛИ О ПРОМЕНИ ТЕРАПИЈЕ. КОД НАС СЕСТРЕ НЕМАЈУ НИКАКАВ ДОКАЗ ДА СУ БИЛО ШТА РАДИЛЕ.
Закон о сестринству би решио многе дилеме и у доброј мери објединио струку, подижићи обавезујуће стандарде на виши ниво.
Школовање за звање медицинске сестре траје четири године. Уколико жели да напредује, сестра може да заврши још две године више школе, затим да заврши струковне студије, које трају три године, а уколико жели највиши, академски ниво, на свим медицинским факултетима отворени су одсеци за задравствену негу и велики број срудената се уписује на те одсеке и стиче највиша звања у струци. Све је то у складу са искуствима у другим земљама, оно што не ваља то је да те сестре нису препознате у систематизацији и новима законским решењима и оне најчешће одлазе из земље, наводи Марија Галић.
У иностранству немају никакав проблем са верификацијом својих диплома и звања. „ Стицајем околности, јер сам и сама завршила струковне студије, некима од њих држим вежбе на Институт на којем радим, када их питам који су има планови, све до једне кажу да не намеравају да остану у Србији, већ да планирају по завршетку студија да оду из земље“, наводи наша саговорница и додаје да је парадоксално да програм едукације, који је акредитовало Министарство просвете, у здравственом систему није препознато постојање академског звања за сестре, специјализације такође и њих нема у систематизацији.
Примера сестара које су са дипломама високих школа и факултета отишеле из земље, има све више. Вера Ђ. (40), медицинска сестра која је завршила струковне студије и има специјалистичко звање, радила је на ВМА где јој то није било признато, па је конкурисала за одлазак у Норвешку и веома брзо добила добре услове, тамо су јој све дипломе верификоване и признате, сада живи у Ослу, ради у једној великој болници и каже да нема намеру да се враћа у Србију. Сличних примера има све више.
На врху стручне пирамиде у сестринству већ 12 година, колико постоји, налази се Комора медицинских сестара и техничара, која је одговорна за контролу квалитета, едукацију, издавање лиценци. У овој установи нам рекоше да улажу напоре да се ухвати корак са искуствима развијених земаља, у току је, истичу они, израда каталога звања за средњемедицински, виши и академски ниво образовања, како би се створили предуслови да сестре вишег образовног нивоа добију одговарајуће место у систематизацији. Комора издаје потврде сестрама и техичарима свих образовних профила приликом одласка у иностранство, међутим, тачан број оних који су отишли није могуће прецизирати, јер многи одлазе и без тих потврда, мимо институција. Процењује се да је последњих година на рад у иностранство отишло око 8.000 сестара, техничара, физиотерапеута, бабица, неговатељица…
Постоји ли дефицит медицинских сетара?
Немци убрзано раде да попуне своје дефиците у средњемедицинском кадру. Не заостају ни друге западне земље, нудећи одличне услове рада, добре плате, смештај, учење језика, чине све да њихов здравствени систем који је достигао високе стандарде, на томе и остане, али и да те стандарде и даље унапређује. Према проценама немачког Института за тржиште рада у Нирнбергу, немачком здравству до 2030. биће потребно 57.000 лекара и око 200.000 средњемедицинског кадра. Немачки министар здравља Јенс Шпан, у априлу ове године изјавио је за Рајнске новине да немачком здравству недостаје 17.000 сестара и неговатљица, а да би требало ускоро да се отвори нових 8.000 слободних радних места за сестре. Он је најавио да ће Немачка убрзати процедуре око издавања радних виза и признавања диплома страних сестара, истичући да немачки осигураници не смеју да трпе због мањка седњег кадра.
Немачка има веома развијену службу патронаже и кућне здравствене неге, коју носе управо медицинске сестре. Са порастом броја старије популације, расле су и потребе за услугама ове службе која је изванредно организована. Којом брзином Немачка регрутује нови кадар, најбоље сведоче бројке : у 2014. издато је 7.374 радне дозволе за медицинске сестре које су стигле из свих делова Европе, а у 2017. издато је 10.181 радна дозвола за сестре и неговатељице.
БРОЈНЕ АГЕНЦИЈЕ АКТИВНО РАДЕ РЕГРУТУЈУЋИ КВАЛИТЕТАН МЕДИЦИНСКИ КАДАР ЗА НЕМАЧКО ЗДРАВСТВО. БОЛНИЦА „СВЕТИ МАРТИН“ У ЛАНГЕФЕЛДУ, ИНТЕРНО ЈЕ РАСПИСАЛА ПРЕМИЈУ ОД 1.000 ЕВРА ОНОМЕ КО НАЂЕ КВАЛИФИКОВАНУ НЕГОВАТАЉИЦУ ИЛИ НЕГОВАТЕЉА.
НА НЕДАВНО ОБЈАВЉЕНОМ КОНКУРСУ У МИНХЕНУ ЗА МЕДИЦИНСКУ СЕСТРУ, СТОЈИ ДА ЋЕ ЗА 40-ТО ЧАСОВНО РАДНО ВРЕМЕ У СЕДМИЦИ ДОБИТИ МЕСЕЧНУ ПЛАТУ ОД 3.500 ЕВРА, ДА ЈЕ СМЕНСКИ РАД ПЛАЋЕН 120 ОДСТО, А РАД У ВРЕМЕ ПРАЗНИКА И ВИКЕНДА, ДВОСТРУКО. СМЕШТАЈ И ХРАНА СУ ОБЕЗБЕЂЕНИ. ХРВАТСКА ВЕЋ ИМА ПРОБЛЕМА ДА ИСПУНИ ЕУ СТАНДАРДЕ У ЗДРАВСТВУ, УПРАВО ЗБОГ ОДЛАСКА ЛЕКАРА И СЕСТАРА.
Према тим стандардима у земљама ЕУ на 1.000 становника морају бити запослене 8,3 сестре, у Хрватској је тај број пао на 5,6 и њихово Министарство здравља увелико предузима кораке како би тај дефицит попунило.
Код нас је још увек на снази Уредба о забрани запошљавања у јавном сектору, што у великој мери омета здравствене установе да попуне своје дефиците у средњем кадру, а истовремено „ беби бум“ генерације, рођене непосредно након Другог светског рата, по сили закона одлазе у пензију. Да ли српско здравство има дефицит кадра и да ли би требало ефикасније реаговати да се бар успори одлив квалитетног кадра, засад још увек није тема о којој се разговара, а требало би.
Има ли КЦС довољно сестара?
Према званичнима подацима које смо добили, у водећој и највећој здравственох установи у земљи, Клиничком центру Србије, тренутно ради 1.778 медицинских сестара, од чега је њих 1.548 у сталном радном односу, док је 230 сестара запослено на одређено време. Према важећим нормативима, како нам је речено у овој установи, требало би да ради 2.181 медицинска сестра. Није тешко израчунати да овој установи недостају 403 медицинске сестре. Уредба о забрани запошљавања у јавном сектору, врло је могуће, у овом тренутку представља препреку за запошљавање медицинских сестара.
Проф. др Владимир Костић, председник САНУ
Сме ли ико да „баци камен“
„ Ако се коме дивим након свих ових година, онда су то медицинске сестре. Зашто? Ми лекари смо налазили у играма моћи, угледа,успеха, звања, туђе захвалности неки смисао и разлог свог деловања. Оне нису добијале ништа. Годинама их гледам како долазе младе, лепе, ведре, готово деца, да би им руке одмах гурнули у гној, крв, фекалије, утаначили им сусрет са људским јадом дуж „Виа Долороса“, тражећи им осмех и разумевање као нешто што се подразумева. Без признања околине, без захвалности и уз брз заборав и оних који им се у болесничким постељама куну на вечно памћење, често непоштоване у хијерархији коју медицина подразумева. Сада се неке од њих одлучују да оду тамо где су боље плаћене и више поштоване. Има ли иког поштеног да на њих због тога баци камен?“ рекао је академик Костић за једна домаћи недељник.
(novaekonomija.rs)
НСПМ.рс
