ЖРНОВ – средњовековни град на Авали

Жрнов или Жрнован је био средњовековна тврђава смештена на највишем врху Авале (511m нмв.). На врху су још Римљани подигли утврду, а касније су Срби ту сазидали тврђаву, коју су потом Османлије прошириле и ојачале за потребе напада на Београд. У граду је према легенди столовао, у песмама опевани, Порча од Авале. Остаци утврђења су срушени динамитом 1934. године да би се на том месту саградио маузолеј Споменик Незнаном Јунаку, чији је аутор био вајар Иван Мештровић.

Прошлост Жрнова

Најстарије утврђење на врху Авале подигли су Римљани да контролисали прилаз Сингидунуму,али и да би заштитили своје руднике које су имали на обронцима Авале,стотинак метара испод самог врха.

На месту некадашње римске утврде, подигли су Срби у средњем веку утврђење које Османлије заузимају 1442.године, ојачавши му тада источни и јужни део бедема. Међутим већ 1444.године бивају приморани сегединским примиријем на обнову српске деспотовине и враћање утврда Србима. Међу враћеним градовима поред Голупца, Крушевца и Новог Брда, нашао се и Жрнов. После смрти Јаноша Хуњадија и Ђурђа Смедеревца 1456.године Османлије поново крећу на Србију и 1458.године заузимају Жрнов у покушају да освоје Београд, што им не полази за руком. После тога Ходи паша проширује тврђаву додатним бедемом и сувим шанцем створивши од Жрнова тврђаву за узнемиравање Београда који се налазио у мађарским рукама.Од ове улоге тврђаве односно имена Хавала,што значи сметња, који су му Османлије наденуле цела планина је добила име Авала. Мађари су 1515.године покушали да заузму Жрнов уз помоћ артиљерије,али се тај њихов покушај окончао потпуним поразом и губитком тешке артиљерије. Са падом Београда 1521.године Жрнов почиње да губи свој стратешки значај.

Не зна се до када се тачно у Жрнову налазила војна посада, али се претпоставља да је утврда напуштена у XVIII веку од када је препуштена зубу времена. Доста добро очувани остаци града су 1934.године дигнути у ваздух да би се на врху Авале подигао споменик војницима погинулим у Првом светском рату. Комплекс споменика Незнаном Јунаку подигнут је по нацртима највећег вајара краљевине Југославије Ивана Мештровића.

Жрнов данас

Видљивих остатака Жрнова данас нема.Цео простор некадашње тврђаве је после дизања у ваздух заравњен и забетониран и на њему се данас налази сам споменик Незнаном Јунаку.Податке о изгледу тврђаве данас су доступни у виду записа старих хроничара(Ђ. Бошковић),радова Александра Дерока и неколико фотографија које се налазе у Народном музеју у Београду.

МИСТЕРИЈЕ: ЗАШТО ЈЕ СРУШЕН СТАРИ ГРАД НА АВАЛИ !?

Жрнову пресудио краљ

Зашто је Александру Карађорђевићу засметала средњевековна тврђава, прво право утврђење подигнуто у време деспота Стефана Лазаревића, историчари до данас нису открили. На месту где је стари град срушен до темеља, подигнут је Мештровићев споменик Незнаном јунаку

Торањ на Авали ниче и сви са нестрпљењем очекују да виде да ли ће по завршетку радова то бити опет она стара планина или, без обзира на нови торањ, ништа неће бити као пре. Новим торњем Авала ће, сва је прилика, добити ново лице, као што га је добила подизањем споменика Незнаном јунаку на месту где се налазило средњовековно утврђење. Али, ту утврду није уништио зуб времена, није се “истопила” под налетом векова. Порушио ју је, или можда одмах треба рећи минама сравнио са земљом, краљ Александар Карађорђевић како би поравнао и припремио терен за подизање данашњег маузолеја.

Два пута су у последњих сто година детонације потресале Авалу. Два пута су мештани подавалских села мислили да се планина руши на њих и оба пута је ово “брдо крај Београда” остајало без вредних препознатљивих обележја.
Први пут када је минама уништен средњовековни град Жрнов, други када је НАТО алијанса бомбардовала торањ.

Полемике око тога зашто је краљ Александар порушио једно од највреднијих средњовековних утврђења у Србији поведу се међу историчарима тек повремено, и то више интерно, у канцеларијама. Јавних расправа никад није било. Већина историчара и сада се понаша по оној народној “за просутим млеком џаба је жалити”.

Има и оних који готово да оправдавају тај потез, образлажући да је бесмислено осуђивати краља за тако нешто, јер је тешко са данашњег становишта и данашњим критеријумима мерити нешто што се збило пре нешто више од седам деценија.

– Такав став неких мојих колега је недопустив – каже историчар Радован Дамјановић, који већ годинама покушава да реши загонетку зашто је српски суверен срушио Жрнов. – Сравнити са земљом читав град, чији темељи датирају још из антике, бедеми из раног средњег века, утврду која је у путописима набројана као једна од шест најзначајнијих у Србији, скандал је своје врсте. Тим је већи што је тако нешто урадио лично краљ, у тишини. О томе није смело да се прича, није се писало, чак су и чаршијске приче на ту тему заустављане. Није Александар смео да себи да толика овлашћења да где год прстом упре, тамо мора да се руши. Не кажем да сада треба око тога да се воде полемике, али би било добро, зарад јавности и зарад поколења којима остављамо културну баштину у наслеђе, да надлежне институције заузму став, да се тај непостојећи град на основу постојећег материјала обради, уведе у каталоге, једноставно да му се да место које и заслужује. Овако испаде као да је потпуно у реду што је нестао тим вандалским чином, као да је сасвим нормално да минама уништавамо старе градове и да то можда може и даље да буде пракса.

Присуство Келта на Авали је доказано, претпоставља се да је на врху постојало утврђење на чијим су основама касније Римљани подигли осматрачницу. Био је то, заправо, вишенаменски пункт. За контролу пута, контролу прилаза Сингидунуму и заштиту рудника који су се налазили на обронцима планине.

Нема доказа да ли је град живео у доба Византије, али је готово сигурно да је прво право утврђење подигнуто у време деспота Стефана Лазаревића. Тешко је у било чему бити изричит, јер, нажалост, Авала није довољно истражена.Чувени путописац Феликс Каниц забележио је да је на врху планине била римска осматрачница на чијим су темељима српски цареви подигли Жрнов. Кад и који владари, нигде није записано.
Најчешћа верзија како је град добио име јесте по жрвњу, али не обичном, већ за мељаву руде из рудника који су постојали у подножју. Авала је пре турског имена носила назив Жрнов.

Најстарији део Жрнова је био мали град, без кула. Средином петнаестог века Ходи паша ојачава источни бедем, додаје полукружну кулу и четрвтасту капију. После само две године Турци су приморани сегединским примирјем да врате утврде Србији, па се тако међу враћеним градовима, као што су Голубац, Ново Брдо и Крушевац, нашао и Жрнов.
Десетак година касније Османлије поново крећу на Србију и 1458. године заузаимају Жрнов. Ходи паша додатно обезбеђује тврђаву. Две године трајали су радови тако да је сад град имао два бедема, јарак и пет кула високих више од двадесет метара. Била је то сада моћна утврда.

Не зна се тачно кад су све и по колико времена у тврђави боравиле војне посаде, али је извесно да је напуштена у осамнаестом веку. Српске власти су 1859. године Авалу прогласиле заштићеним простором, а крајем деветнаестог века је почело њено уређење, пре свега пошумљавање листопадним дрвећем. У Првом светском рату српској војсци град је служио као осматрачница, а у његовом подножју касније је подигнут споменик дечаку, незнаном јунаку.

– Зашто је краљу Александру засметала та целина, питање је на које, ево већ годинама, покушавам да нађем одговор – наставља историчар Радован Дамјановић. – Има ту разних претпоставки, много тога није лако проверити. Помињу се чак и масонске организације које су у свему имале удела. Питање је зашто је тек подигнути споменик на Авали палим јунацима одједном постао нерепрезентативан. Има ли икаквог смисла озбиљно размишљати о некаквим причама да је то био почетак реализациј плана о уништењу главних историјских тачака у Србији. Можда има, а можда и не. Али, ако се узме у обзир чињеница да је само неколико месеци после рушења Жрнова краљ убијен у Марсеју и да је тиме његова улога као владара стављена под лупу, онда можда неке приче и имају смисла.

Било како било, тек вест која је прострујала београдском чаршијом да краљ планира да сруши једно од најстаријих утврђења у Србији, схваћена је као нечија неозбиљна шала. Али, када је све постало извесно, појавило се њих неколико да заштити вредно културно наслеђе. Узалуд. Краљ је остао глув на све апеле. Чак је и гушио такве приче. Додуше, све је и рађено прилично бледо, јер свако се бојао репресија. Томе у прилог иде и податак да је архитекта Ђурђе Бошковић, који је, када је град миниран, урадио план и описао све, то објавио тек 1942. године у “Старинару”.

– Два дана трајао је тај скандалозни чин – каже Дамјановић. – Прво минирање обављено је 18. априла 1934. године. Како посао није добро урађен, све је настављено сутрадан. Три пута су минери постављали експлозив, док од града није остао ни камен на камену. Иначе, интересантно је да је свему присуствовао лично краљ Александар. Чак се и фотографисао. А колико је то било осионо, говори и податак да је једном дугме за активирање мина притиснуо тада десетогодишњи Александар, син кнеза Павла.

Остало је забележено да се неко усудио да краљу приговори што је срушио утврђење које су подигли српски владари. Суверен је на то одговорио да је мислио да су град подигли Турци, а не српски владари и да је зато наредио рушење.

Град је срушен, материјал пребачен у подавалско село Бели Поток, а на голој стени подигнут је данашњи споменик Незнаном јунаку. Али то није био крај чишћења терена. Краљу и њему омиљеном вајару засметао је стари споменик Незнаном јунаку подигнут раније недалкео од новог маузолеја. Кварио им је амбијенталну целину, како су рекли. И њега су срушили и ту изградили ротонду где се данас налази јарбол. Од старог споменика остао је само крст који лежи у порти цркве у Белом Потоку. Од Жрнова ни камен на камену. Ни траг. Као да га никад и није било.

Политика