Рашка – У Рашки и околини све су учесталија подсећања на давни градитељски подвиг Драгољуба Мијатовића, а има и иницијатива за обнову јаза, дугог 18 километара, који води са Копаоника до села у околини Рашке.
– Све то ваља ускладити и јаз обновити, није у питању само недостатак новца, већ и људска небрига. Ми смо га ставили у прву зону заштите, јер је у најужем простору Националног парка и спремни смо на сарадњу и помоћ у евентуалној обнови – каже Бојан Миловановић, директор копаоничког националног парка. Иницијативу о овој обнови, још пре неколико година, покренуо је Љубинко Лужњанин, раније општински функционер у Рашки и житељ поткопаоничког села Корлаће. Он тврди да би се обнова, данашњом техником, обавила лако и брзо, а јаз би, каже, „био од вишеструке користи, посебно за наводњавање, јер су села у подножју планине још жива. Опет би Жутица као некада била зелена“, истиче Лужњанин.
А, реч је о овде познатом градитељском подвигу Драгољуба Мијатовића, с почетка тридесетих година прошлог века, који је напустио канцеларију и чиновнички посао у Рашки због имања од око 40 хектара. Како у књизи, у којој је свој подвиг још 1930. описао, наводи: „Имање сам по напуштању чиновничког посла брзо дотерао у исправност, увећао приходе, направио две куће од тврдог материјала, амбаре, бачваре, кошеве за жито, запатио расну стоку“. Али, како даље пише, „род понесе сваке године, не може бити боље. Но, половина, некада и више од суше страда“. И, зато се често, горе на Копаонику, седећи покрај реке Самовске, питао „зашто је природа овако определила пут воде, низ провалију и непроходне терене… а како би моје имање било и колико би више приноса доносило да бар један део могу да користим за наводњавање“. Онда је месецима размишљао, планирао, запиткивао тадашње стручњаке и искусне сељаке да ли би било изводљиво и колико би коштало да део воде поменуте реке усмери ка свом имању, доле у Жутици.
Сви су га, осим двојице мештана, одвраћали говорећи да се јаз кроз камен, густу шуму и шипражје не може прокопати, да ће вода увирати, да ће све то око три милиона тадашњих динара коштати. Иако је имао нешто уштеђевине, два пута је тражио зајам од тадашњег ресорног министарства. Оба пута је одбијен, па се ослонио на своју снагу, разборитост и уштеђени новац. Тако је, у јесен 1927. кренуо са радом. Правац и нагиб је трасирао помоћу троугла, односно импровизоване направе за нагиб терена, а тамо где је тло због провалије нестајало, копање је настављано од места где пушчано зрно из пушке са друге стране погоди. Провалије је онда спајао дрвеним даскама од којих је правио такозвани кораб. Њему и радницима у надници, којих је било тридесетак, најтеже је било преко Козјих стена, каменитог, веома неприступачног предела Копаоника. Ту су радили на литицама окачени о ужад, а, како пише, „кад се алатка испусти за њом се не гледа, а камоли тражи“. Е, ту су чак морали прокопати и три тунела кроз које је јаз водио. Али, Мијатовић није одустајао, па је упркос неверици већине мештана и тадашњих стручњака, 14. августа 1928. у Жутицу, на његово имање стигла вода. Каца од пет хиљада литара пунила се за један минут, а било је воде и за друга домаћинства. Та година је била сушна, па је почело наводњавање. „Уместо пет хиљада килограма слабих шљива, добио сам тридесет хиљада добрих, слатких и једрих. Тако је било и у јабукама, кукурузу, поврћу, винограду, испаши“, пише Мијатовић.
Он је за овај градитељски подвиг утрошио око двеста хиљада тадашњих динара. Кад је свој сан остварио и министра је одобровољио, па му је додељено осамдесет хиљада кредита. А, после текста у „Политици“ о овом градитељском подвигу, објављеном 17. октобра 1928, поред честитања са свих страна, па чак и из Америке, од Секуле Зечевића, власника београдске фирме „Велеауто“ добио је дар од десет хиљада динара.
Тако се Жутица наредних година зеленела, домаћинство Мијатовића је било богато све до поратних година, када су његови потомци, посебно син Мијо, прилично страдали. Већи део имања им је одузет, а оно што је у Жутици остало данас је пусто, прекривено шипражјем. Од Драгољуба Мијатовића је у поменутој књижици остала „порука за опште добро народа и државе“. Он каже да би канал ваљало продубити, проширити, бетонирати, и додаје да би у сваком селу, где је то могуће, требало формирати водене задруге зарад напретка пољопривреде. „Народ на селу не треба да губи вољу за рад и живот. Нека се младеж не заноси заблудом да је живот само онај у вароши, већ и у селу може бити угодан ако се савесно и паметно ради и штеди. Тада не би било незапослених радника ни гладнога народа, а имали би и те каквих производа за извоз на страна тржишта.“
