Недавна најава још једног изненадногпреумљења виђенијег српског политичара, исказана кроз ауторски текст Бојана Пајтића, у коме се први човек демократа напрасно залаже за „српску Србију“, могла је довести у недоумицу понеког нашег наивнијег суграђанина. Срећом, све илузије о некаквом новом курсу Демократске странке у правцу чудесно васкрслог патриотизма, овог пута су, активношћу самих демократа, брзо развејане.
Ако бисмо поменути урадак читали неоптерећени увидима у колоритну политичку биографију сочинитеља, те у досадашњи учинак његове странке, већина изнетих теза била би нам сасвим прихватљива („неће бити ни европске ни евроазијске Србије, ако прво не изградимо српску Србију“). Проблем, међутим, уопште није у тезама самим.
Још се ни штампарска боја поштено није осушила на издању дневних новина с Пајтићевим умовањима, кад дежурни критичари осуше паљбу. Због простора поменимо само Небојшу Крстића, бившег саветника бившег нам председника Тадића. Чињеница да је екс-врховник био један од најнеуспешнијих владара у гркој српској историји ваљда довољно говори и о учинку његових ономашњих саветника? Такав минули рад, међутим, не спречава бившегИдола да се згражава над појмом „српска Србија“. Веровали или не, управо то беше главна замерка Пајтићевом, иначе невином и крајње опрезном писанију. Пензионисани консиљере који у понекој таблоидној колумни уме да се назове српским националистом (смешно, зар не?), заправо се ужасава самог придева „српски“. То је нама наша борба дала.
Ако је неко ипак, и поред присуства здравог скептицизма, те солидног познавања новије политичке историје Србије, а понукан, између осталог, ликом и делом „нападача“ на Пајтићево сочињеније, помислио да је нови коперникански обрт на српској политичкој сцени заиста могућ, сама Демократска странка се хитро потрудила да га у то разувери.
Тако је врх демократа позвао чланове да присуствују тзв. Паради поноса. Подсетимо се овде луцидних запажања Срђе Трифковића, према коме је краткорочни циљ Параде тријумфално и изазовно освајање физичког простора као метафора за намеравано господарење културним простором. Дугорочни циљ је да се земља Србија, која је духовно, морално, економски и демографски ионако ослабљена до крајности, радикално преваспита у складу са идеолошком матрицом западног постмодернизма, по мери и укусу идеолошких бојовника који су тај посао на Западу добрим делом већ обавили. Дакле, позивање чланства да узме учешће у манифестацији која постулира даље слабљење Србије није ништа друго до – нови антипатриотски чин жутих.
Нажалост, ту није и крај њиховим скорашњим лудостима. Тек што смо сазнали да је Београд најзад остао без Загребачке улице (која је, додуше, неоправдано постала улица титоистичких генерала Коче Поповића и Пека Дапчевића) огласиле су се демократе, тражећи од Скупштине града да једној од централних градских улица да име – Загребачка улица?! Уклањање имена једног пургерског, провинцијалног града, огрезлог у усташоидном антисрпству, према жутима „урушава космополитски дух европске метрополе“. И још: „Београд треба да остане град будућности, а не град повратка у срамну прошлост“. Било би заиста сјајно када би нам демократе објасниле какву то „срамну прошлост“ српског народа имају на уму.
Најновија дешавања само потврђују добро познате чињенице. Демократска странка се очигледно не може вратити са антипатриотског пута у коме је одавно дубоко забраздила. Она не може избавити земљу из чељусти напредњачких конвертита. Једноставно, СНС и ДС (а нажалост, и остале парламентарне странке) налазе се на истим, вазалним позицијама према западним хегемонима. Из тога се ништа добро по државу не може изродити. С друге стране, у Србији, земљи са више од седам милиона становника, не постоји ни један једини политичар што у себи спаја неопходно родољубље и харизму која би га могла довести на власт. То је само још један детаљ, који пластично описује дубину кризе српског народа. Ова криза је свеобухватна. Она се у последњих четврт века исказује, како кроз сталне дефилее неспособних и корумпираних владајућих гарнитура, те државно-територијалне поразе, од Српске крајине, до Косова и Метохије, тако и кроз уништавање привреде, пљачкашку приватизацију и непрекидно брутално сиромашење државе. Реч је, дакле, о духовној, моралној, демографској, политичкој, економској, државној и културној кризи без преседана, која прети да угрози сам опстанак српског народа.
