Званична верзија – никад јој не веруј

Дванаеста божја заповест гласи: никада не веруј званичној верзији. Ова досетка се и те како може узети у обзир када се ради о политици, поготово о међународној, а у то смо се као држава уверили небројено пута у протеклих 25 година

Дванаеста божја заповест гласи: никада не веруј званичној верзији. Ова досетка се и те како може узети у обзир када се ради о политици, поготово о међународној, а у то смо се као држава уверили небројено пута у протеклих 25 година. Тумачити међународну политику преко извештаја CNN, Ројтерса или других глобалних медија, делује наивно, али корисно по колективни дремеж, док се све остало, што искаче из званичне верзије, све чешће проглашава поспрдном синтагмом “теорија завере”.

Занимљиво је како је победа Сиризе у Грчкој добила скоро папагајски ехо – па се на сва уста говори о “ултралевици” која се испоставља као огромна претња за срећу ове и овакве Европе. Срећу ове и овакве Европе изгледа најгласније бране у Србији, а подсмех према онима који су се усудили да се обрадују појави дисонантног гласа у европском хору, не јењава. Обичан човек са ових простора има разлога да се радује макар и привиду нечега што је устало против “строгоће” ЕУ према малим народима и још мањим економијама, тим пре што је победа Сиризе била, како јављају глобални медији, потпуно очекивана. У Грчкој је она описана као историјска победа демократије, као спектакуларан потез који ће променити лице Европе, вратити суверенитет државама и створити услове за нове и далеко праведније политичке уговоре за мале земље.

Они који сањају лепше и праведније друштво добили су барем мали разлог за радост, а сан о свету који је могуће променити набоље (иако нико не зна како би то могло да се уради) ових дана, због Сиризе, Грчке и младог и енергичног Ципраса, подсећа на усхићење од пре сто година, и чежњиве погледе ка Истоку на коме се рађао Нови свет. Иако се касније испоставило да су Лењина финансирали амерички банкари, то није ништа променило у тумачењу историје, још мање у нашем ставу према “учитељици живота”.

Не мора обичан човек да зна ништа о луци Пиреј, интересима НАТО, Русије, Кине, Немачке, замршеним односима политичких и економских интереса великих сила, играма иза затворених врата и невидљивим нитима којима се остварују компликовани планови идеологије глобалног села, али је логично закључити бар једну ствар – ништа се не догађа случајно, као и да све што се догађа на кугли земаљској у последњих сто година, без обзира на то да ли се ради о страху или о нади, никада није на штету крупног капитала. Револуције нису спонтане, од Октобарске, до “наранџасте”, иза њих стоје билионери који су по занимању “филантропи”, од којих је данас најекспониранији филантроп Џорџ Сорош.

Занимљиво је да је актуелни грчки победник Алексис Ципрас само пре годину дана био специјални гост и предавач у Вашингтону на Брукингс институту, контроверзној, приватној и непрофитној институцији у власништву Џорџа Сороша, као и да су тзв. независни медији и политички аналитичари диљем света после победе Сиризе масовно објављивали да су исти они банкари који су креирали грчку кризу, сада створили, финансирали и на власт довели либералну и “антикапиталистичку” Сиризу.

У свету који је прихватио политику дуплих аршина, у коме Џорџ Бајден ових дана понавља мантру да Америка неће дозволити да Путин прекраја границе Европе, пошто је претходно на примеру СФРЈ, а потом и Србије прекројила Европу по свом нахођењу, илузије о спонтанитету историје, о самосвојним револуцијама, независним покретима и медијима који љубе истину више него новац, морале би да буду распршене. Али, нису.

Јер ново поробљавање света не врши се више превасходно оружјем, бомбама, или економским санкцијама, него медијима, а у крајњој линији и изборима. Мислићемо оно што нам јаве на насловним странама и у ударним вестима. Бићемо уверени да смо сами по својој вољи и памети гласали, пошто су нас медији претходно припремили. Тако изгледа данашњи свет. Тачније, испоставља се да ништа није онако како изгледа. Не говори ли томе у прилог и аргумент за којим су посегли многи у Србији, после Шешељевог пуштања из Хага – да је вођа радикала, заправо, “америчко тајно оружје” за рушење ове власти?

Није ли онда логично закључити да је све што се догађа пред нашим очима, нека врста мађионичарске представе (укључујући и ово са Сиризом, и нарочито са њеним евентуалним неуспехом да Грчку извуче из кризе) која на крају треба да увери сиротињу света да је слобода прецењена, и да је сигурност у крилу Великог Брата једина сигурност којој треба тежити?

Мирјана Бобић Мојсиловић, Вечерње новости