Сахрана посмртних остатака још четворо чланова краљевске породице Карађођевић требалo је, како је то председник Србије истакао, да буде „исправљање страшног греха“ и још један корак ка помирењу и националном јединству. Звиждуци и узвици који су се чули указали су међутим да један страшан грех не могу исправити они који управо чине други, а да јединство и помирење међу Србима не могу успоставити они који га намећу перфидном силом, која треба да закрпи нови расцеп који ти исти „помиритељи“ изазивају, и оправда планове за обнову монархије и приватне интересе бивше краљевске породице.

Церемонија на Опленцу није зато у јавности изазвала општи пијетет према породици Карађорђевић и краљу Петру Другом, већ је уместо тога направљен скандал у коме су у први план изронили вика и галама испред задужбине Петра Првог, и дрхтави глас премијера земаљске Србије Ивице Дачића, зачињен бесним гримасама и стиснутом песницом престолонаследника Александра.

Током свог говора присутне је успео да смири Томислав Николић, коме је изгледа остало мало ауторитета, који он међутим упорно круни неубедљивим балансирањем између крајности српског друшва и светске политике. Председник је успео да одржи говор, у коме се позвао на правду и праведност и јединство, али који је с обзиром на то да је Влада Србије усвојила план спровођења бриселског споразума, поново звучао шупље и лицемерно, као што је лицемерно изгледала и цела свечаност, коју су водили краљ без престола и земље, велики Шумадинац без Косова и Босне, и премијер коме је одрицањем и од социјализма и небеске Србије остало само да пузи по земљи, праћен презиром и својих налогодаваца, и колега у влади и народа.

Дачић и Николић говорили су после престолонаследника Александра Карађорђевића, који је, како јављају медији, дочекан одушевљењем, али је песницом упућеном разгаламљеним активистима покрета СНП Наши несуђени краљ, који је више пута раније показивао склоност да пада у ватру, симболично послао поруку осталим грађанима Србије како би то очајнички тражено српско јединство требало да буде постигнуто.

На сву срећу, још смо република, тако да се краљевих батина за сада не морамо бојати, али се сви морамо са зебњом запитати шта нам то иза леђа спрема удружена српска монархистичко-републиканска папазјанија, која сваким следећим потезом доказује да није достојна ни круне ни поверења грађана.

На свечаности на Опленцу није било места звиждању и узвицима, али на њој није било места ни за политичке говоре, ни за покушај личне промоције премијера и председника Србије, који због косовске политике настоје да искористе сваку могућу прилику да својим бирачима покажу да су и даље патриоте које воле своју земљу, и који су демагошки покушали да оправдају и оперу себе пред гробовима славних Карађорђевића. Ипак, и поред већ добро научене глуме, садашњи српски лидери као да више не верују ни сами себи, већ по нужди морају да иду путем који су сами изабрали, док народу сервирају маглу и празна овећања. Ако им је за утеху, Косјерић им још увек верује, иако је покушај да се Николић, Вучић и Дачић сакрију иза Карађорђа неславно пропао.