Бизнисмени са севера Kосова Звонко и Жарко Веселиновић и Милан Радоичић, заједно са пословним партнерима, након необичне приватизације, постали су власници три предузећа издвојена из ЕПС-а још 2003. године, а од којих ЕПС купује бетонске стубове за далеководе. У питању су Електроизградња Бајина Башта, Бетоњерка Сомбор и Бетоњерка Алексинац. Само неколико месеци касније, ове три фирме заједно са прватном фирмом Бетон Елемент из Чачка, добијају, без конкуренције, сигуран двогодишњи посао од ЕПС Дистрибуције. Да ли се држава од самих приватизација уопште наплатила, у Пореској управи одбијају да одговоре наводећи да је овај податак тајна.
Kако открива Инсајдер у новом серијалу Политика као бизнис, држава као партијски плен, приватизација три предузећа која су била саставни део ЕПС-а била је по много чему необична.
Након једне неуспешне приватизације, држава је три издвојена предузећа од којих ЕПС набавља стубове, пре две године одлучила поново да прода. Нови власник предузећа Бетоњерка Алексинац постаје фирма Инкоп у власништву Звонка Веселиновића, његовог брата Жарка и Милана Радоичића док су остале две фирме купили, по свему судећи, њихови пословни партнери.
Прво су приватизоване Електроизградња Бајина Башта и Бетоњерка Сомбор.
Власник Бетоњерке Сомбор у јануару 2018. постаје фирма Ц & ЛЦ гроуп Јасмине Савић. Готово у истом периоду, фирма Пент Рент у власништву Душка Ђенадије преузима Електроизградњу из Бајине Баште. Фирма Пент Рент основана је 2016. и налази се на истој адреси као фирма која је купила Бетоњерку Сомбор.
И то не би било чудно да се није испоставило да је баш једна од тих фирми, Ц & ЛЦ гроуп, претходно била у конзорцијуму са фирмом Инкоп Звонка Веселиновића на изградњи Kоридора 11.
У међувремену, последњу фирму издвојену из ЕПС-а која производи бетонске стубове, бетоњерку Алексинац, која је била презадужена и у стечају, купује управо фирма Инкоп. Занимљиво је међутим да је та фирма највише дуговала Пореској управи, али и Електроизградњи Бајина Башта и Бетоњерки Сомбор. Они би, као највећи повериоци, требало да очекују да од продаје Бетоњерке Алексинац наплате оно што им та фирма дугује.
Почетна цена за ово предузеће у стечају била је нешто више од два милиона евра. Иако у свом власништву има 16 некретнина у Алексинцу као и основна средства, попут возног парка, залиха, сертификата- на крају је стигла само једна понуда, па је продата за 410 хиљада евра.
С обзиром на то да је цена била мања од половине процењене вредности, стечајни управник по закону је морао да тражи сагласност одбора поверилаца, односно и од Пореске управе и од две фирме које су у међувремену продате пословним партнерима Звонка Веселиновића.
Испоставило се да су они који су могли да наплате дугове од Бетоњерке Алексинац из приватизације, одлучили да дају сагласност да се прода по далеко нижој цени.
У одговору Инсајдеру, Агенција за лиценцирање стечајних управника наводи да су сви присутни чланови одбора поверилаца били сагласни са тим да се прихвати далеко нижа цена.
Пореска управа тајном прогласила одговор на питање да се уопште наплатила од приватизације
Бетоњерка Алексинац продата је на крају по мањој цени од дуга који је имала према Пореској управи, односно држави. На питање Инсајдера по ком основу се Пореска управа са тим сагласила и колико су уопште дуга успели да наплате, из Пореске управе наводе да је по закону тај податак тајна.
Само неколико месеци након што је предузеће Бетоњерка из Алексинца продато фирми Инкоп у власништву Милана Радоичића, Звонка и Жарка Веселиновића, ово предузеће као члан конзорцијума са претходно приватизованим фирмама Електроизградњом Бајина Башта, Бетоњерком Сомбор и прватном фирмом Бетон Елемент из Чачка, добија у фебруару 2020. сигуран двогодишњи посао од ЕПС Дистрибуције за набавку бетонских стубова. На тендеру нису имали конкуренцију.
Упоредна анализа цена на тржишту и цене коју је ЕПС платио конзорцијуму показује да је цена по стубу увећана. Тако је бетонски стуб ознаке 9/250 коју је победнички конзорцијум понудио, а ЕПС прихватио, коштао 18.156 динара док се у каталогу конкурентске фирме из Алексинца на пример наводи цена од 10.881 динара.
Из ОДС ЕПС Дистрибуција, која део ЕПС и која је спровела набавку, у одговору Инсајдеру разлику од чак 7.275 динара по стубу правдају ценом транспорта:
„За наведени износ ЕПС Дистрибуција је добијала стуб, утовар стуба, транспорт стуба до локације магацина ЕПС Дистрибуције у било који од 33 огранака на читавој територији Републике Србије и истовар стуба на локацији. Транспорт се врши специјалним приколицама због дужине стуба, а стуб се при истовару не сме киповати, већ се мора манипулисати са стубом уз помоћ механичке руке на транспортном средству или радном машином са механичком руком“
Додају и да је посао, као једином понуђачу, додељен у складу са законом, а да су се на тендер могле јавити и остале фирме.
Реформа ЕПС-а која се претворила у своју супротност
Једна од првих реформи ЕПС-а спроведена од 2003. до 2005. подразумевала је издвајање делова тог предузећа који нису директно везани за производњу струје. Идеја је била да 26 тако издвојених фирми има загарантоване послове у ЕПС-у или до приватизације или до 2010. године, уз објашњење да је то начин да се издвојеним предузећима помогне док се не снађу на тржишту. Истраживање Инсајдера показало је да се та реформа по много чему претворила у своју супротност. Издвојена предузећа и након приватизације, и за време прошле и за време ове власти, имају готово загарантоване послове у ЕПС-у често уз објашњење да ЕПС без њих не може. У неколико случајева су се са променом власти мењали само власници тих предузећа.
О којим је фирмама реч погледајте у првој епизоди серијала Инсајдера Политика као бизнис, држава као партијски плен.
Инсајдер.нет
