Ваљево – Са цркава, манастира и осталих богомоља у Ваљеву и околини током Првог светског рата демонтирано је и однето преко 1.800 тона звона.Њихово сабирно место била је ливница „Гросмајер” и Инзбруку.Од њих није прављена бижутерија нити раскошне металне ограде за тамошње дворце и замкове, већ су изливане топовске цеви и гранате којима се ударало по српском народу.
Једно од ретких звона које је избегло ту судбину је оно са храма Светог архангела Михаила, чији темељи потичу из времена Немањића.Храм познатији као Ваљевска Грачаница већ неколико година је у жижи јавности, јер му прети потапање у воде будуће хидроакумулације Ровни, чему се противе верници и велики број грађана.Највероватније, због тога у сенци су се нашле неке друге особености и знаменитости ове богомоље, која је иначе 1977. године стекла статус споменика културе, тј. културног добра.
„При владању књаза сербског Михаила III Обреновића црква Грачаничка Храма Светог Архистратига Михаила набави и плати ово звоно изливено у Вршцу через браћу Бота 1860”.Наведени натпис сведочи да је звоно овог храма једно од најстаријих сачуваних у Србији.
–Окупацијом Краљевине Србије у Првом светском рату аустроугарска војска је, поред злодела над цивилима, учинила и својеврсни духовни геноцид.Од севера земље па до југа скидали су звона са српских цркава и као ратни плен претапали у својим ливницама у топовске цеви и гранате које су потом „враћали” српској војсци и голоруком народу.Грачаничко је међу реткима које је преживело та бурна времена. Иако нема званичних података и поузданих записа, може се чути прича, да када су аустријски војници кренули ка храму у кањону реке Сушице у атару ваљевског села Тубравића, да су им у сусрет пошли српски војници и народ а ови се толико уплашили да су се разбежали на све стране.Тако је ово звоно избегло да постане топовска цев уперена према свом народу – каже Немања Радојичић, в.д. директора Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву, који брине о културним добрима и другој вредној заоставштини из наше прошлости.Иначе, историја овог и неких других црквених звона, додаје он, доводи се у везу са причом о првим звоноливницама у устаничкој Србији.Нема сумње да су кључне личности и мајстори били Румуни из Ердеља:Јонас Фогараси и Јонас Бота, мада ништа мање нису значајни ни Аврам Поповић, Италијан Томазо Ричини и два руска ливца Григорије Пољаков и Козма Калињин.Сматра се да је Фогараси излио први топ за Карађорђеве устанике 1804. године. Његова специјалност ипак су била црквена звона.
–Правитељствујушчи совјет сербски поручио је од Боте звоно за Саборну цркву Светог архангела у Београду.Излио је 1812. године у Београду, у време Карађорђеве владавине, звоно намењено манастиру Радовашница под Цером, и да се оно данас налази у Музеју уметности у Загребу, као заоставштина, професора др Виктора Хофилера, археолога. Свој зналачки рад Бота је наставио и после Првог српског устанка прешавши у Вршац где се оженио Катом Петровић, да би му венчани кум био Карађорђе.После Ботине смрти звоноливницу су наследили његови синови Стефан и Ђорђе, који су излили звона за многе цркве међу којима и за Ваљевску Грачаницу које је сачувано до данашњих дана.Оно после толико времена треба мање да звони а више да прича о историји звоноливница, али и невеселим судбинама са појединим храмовима у Србији – истиче Немања Радојичић, који не верује да ће црква бити потопљена и да због тога нема разлога за нагађања где ће ово изузетно вредно звоно бити смештено.
Будо Нововић
Фото Б. Нововић
Шта су Обреновићи градили, то су Карађорђевићи упропастили!
Молио бих редакцију да каже КО је то “скидао” звона са српских цркава, као и ко је то претапао иста. Потом да подсети читаоце ко је пар деценија касније лио звона за Храм Светог Саве по пуној цени (иако је претходно уништио стотине српских звона).
Унапред хвала!